Лордан Зафрановић за “Глас Српске”: Ако у филмовима не приказујемо истину, лажемо и себе и генерације које долазе

Вељко Зељковић
Лордан Зафрановић за “Глас Српске”: Ако у филмовима не приказујемо истину, лажемо и себе и генерације које долазе

Планирао сам да дођем у Бањалуку и видим да ли има оних који би подржали пројекат снимања играног филма под именом “Дјеца Козаре”.

Надам се да ћу успјети договорити састанак са Милорадом Додиком и да ће он схватити колики је значај овог филма, открива у интервјуу за “Глас Српске” прослављени режисер Лордан Зафрановић, једна од најзначајнијих личности југословенског црног таласа, те аутор култних филмских остварења попут “Окупација у 26 слика”, “Пад Италије” “Вечерња звона”, “Тестамент”...

 

Након што је Филмски центар Србије и трећи пут одбио да финансијски подржи снимање овог филма који је требало да се бави страдањем српског становништва са Козаре током Другог свјетског рата, а посебно дјеце, Зафрановић каже да је помало разочаран таквом одлуком, али и истиче како неће одустати.

 

- Без обзира на све, ја и даље радим на овом  пројекту. Направио сам чак и једну нову верзију сценарија. Рекао бих, нешто ударнију и снажнију. Радио сам филм о суђењу ратном злочинцу Андрији Артуковићу и тада сам дошао до одређених докумената који када се претворе у једну играну структуру филма могу послати јако снажне и потресну поруку Покушаћу поново конкурисати на неким адресама. Вјерујем да ћу наћи начина да снимим овај филм - поручио је Зафрановић.

ГЛАС: Да ли су Вам познати стварни разлози зашто су Вас одбили подржати у Србији?

ЗАФРАНОВИЋ: Филм је иначе базиран на једној хуманитарној линији, али и на једном злу које је врло интимно и реално описао сценариста Арсен Диклић. Када сам кренуо са овим пројектом, и код осталих се јавила жеља да нешто слично ураде. Тамошњи аутори и филмски умјетници одлучују шта ће се и на који начин финансирати. И тако је готово свугдје. Влада једна огромна битка за новац који контролишу странке на власти. Због свега тога је врло тешко једном човјек са “стране”, који слободно мисли, а при том је и аутентичан, бескомромисан и не подноси неку врсту контроле, у тој вучјој јами доћи до кости која се у њу баца сваких шест мјесеци. Морам нагласити да овај филм није ништа скупљи од осталих сличних филмских пројеката. Када су ме посљедњи пут одбили написали су веома похвалну рецензију и изразили потребу да се један овакав филм и сними. Али исто тако, саопштили су ми и да тренутно немају новца. Мислим да је то била лаж. Снимање овог филма би коштало између 1,5 и два милиона евра. То није велики новац.

ГЛАС: Један од Ваших пројеката  је и филм “Јасеновац?

ЗАФРАНОВИЋ: Највиши државни врх Србије ме је позвао и питао да ли бих реализовао велики филм о логору Јасеновац. Он је требао да помогне у том суочавању са прошлошћу. Међутим, након тих разговора, неко је жаргонски речено, пустио буву како је за овај филм предвиђено да се издвоји 20 милиона евра. Након тога појавиле су се разне хијене и навалиле на тај новац. Недавно сам чуо како је снимање овог филма о Јасеновцу повјерено Предрагу Антонијевићу, кога ја волим звати Леди Гага. Бојим се да он врло мало зна о тој теми. Да закључим, обећања која сам тада добио нису се остварила. Али ја не стојим. Интензивно радим и на овом пројекту и иза њега стоји једна веома озбиљна и одговорна филмска екипа, али и еминентни историчари.

ГЛАС: Често сте истицали како Вам је жеља била да кроз своје филмове покажете каква је у ствари била држава која се звала НДХ.

ЗАФРАНОВИЋ: Увијек сам постављао питања на која ми је филм давао одговоре. Ту тему сам најбоље обрадио у филму “Тестамент”. У њему је било неколико линија које сам пратио. Једна од њих је била и НДХ, једна злочиначка творевина у којој су се десили велики и страшни злочини. Због тога и треба снимати овакве филмове, како се такве страхоте не би више никада поновиле

ГЛАС: Колико млади у Хрватској данас знају о усташама?

ЗАФРАНОВИЋ: Покушао сам у неколико наврата то објаснити, а поготово у вријеме када су на власти били Зоран Милановић и Иво Јосиповић. Тражио сам да пусте на телевизији филм “Тестамент” јер је он доста едукативан. Млади би могли да виде шта је та творевина све радила, али шта уопште значи усташки поздрав “за дом спремни”. Желио сам да та нова генерација то види. Нажалост, ниједна телевизија га није хтјела приказати, иако он толико упечатљиво, више од било каквих историјских књига, говори о НДХ. У неку руку мени је јасно зашто он још увијек није приказан. Да јесте, вјероватно би се много тога промијенило.

ГЛАС: Да ли је тачно да Вас је Фрањо Туђман прогласио за непријатељем хрватског народа?

ЗАФРАНОВИЋ: Сваки човјек бира свој пут. Ако се неко истински бави нечим мора да буде и свјестан да ће наићи и на разне врсте отпора.  Да  ће му лијепити и разне врсте етикета. Туђман ме је етикетирао због мојих филмова и сврстао међу највеће непријатеље хрватског народа. Он је то урадио у својој књизи “Беспућа повијесне збиљности”, која је у то вријеме била својеврсна хрватска Библија. Нажалост, такав став и данас постоји у дијелу хрватске јавности. На неколико конкурса сам слао безазлене филмове, али нисам пролазио.

ГЛАС: Како коментаришете то што и након оволиког временског отклона није дошло до суочавања са прошлошћу?

ЗАФРАНОВИЋ: И веће цивилизације су имале тај проблем. И Французи су тешко отварали те теме. Чеси готово минимално. Увијек су те мрље из прошлости биле изазовне за филмове, али не и властима које су се бојале отварања тих прича. Али,  мораће се то отворити кад-тад и говорити о свим тим трауматичним темама. То је једини начин. Треба отићи у Јасеновац, клекнути и затражити опрост за све невино убијене, баш као што је то урадио Вили Брант у Аушвицу.

ГЛАС: Годинама не живите у Хрватској. Како се носите с тим?

ЗАФРАНОВИЋ: Негдје од 2000. године сам почео поново долазити. Тих првих година људи су се бојали да ме поздраве на улици. Трудим се да кад год могу да мало дођем. Тамо имам једну клапу коју страшно цијеним. Када је у питању живот у Прагу, могу рећи да сам се добро уклопио у чешки начин живота.

ГЛАС: Да ли припремате још неки филм?

ЗАФРАНОВИЋ: Припремам филм под називом “Карузо” који би се требао бавити животом једног уличног умјетника и манипулацијама којима он бива подвргнут. Умјетници су увијек биле жртве одређених политика и идеологија.

ГЛАС: Негдје сам прочитао да теме за филмове бирате по страху?

ЗАФРАНОВИЋ: Био сам дио једне добре екипе коју су чинили Мирко Ковач, Филип Давид, Данило Киш, Борислав Пекић… И било је тих страхова код нас, да се не понове ратне страхоте. Тако су и настали филмови “Окупација у 26 слика”, “Пад Италије”, “Вечерња звона”... Наши филмови и књижевна дијела су требали да буду крик против свега тога. Нажалост, мали су нам били домети. Рат који се касније десио нас је све разочарао. Иначе, филмом сам се почео бавити веома рано. Он је чудо и за мене један начин живота. Научио сам да слободно радим без обзира на цијену те слободе. Ако својим филмовима не приказујемо истину, онда лажемо сами себе, али и све генерације које долазе. Значи одговорност је велика.

ГЛАС: Колико би био интересантан филм о Лордану Зафрановићу и његовом досадашњем животу?

ЗАФРАНОВИЋ: Мој живот је попут филма. Недавно сам одлучио да напишем књигу. Она би се, између осталог, требало да бави и мојим досадашњим животом, који је, морам признати, био интересантан, а поготово јер је везан за десетак градова и исто толико држава. У њој би један дио био посвећен и политикама и идеологијама које су нас дрмале у прошлости.

ГЛАС: Да ли је тачно да је филм “Окупација у 26. слика” био у озбиљној трци за “Оскара”? 

ЗАФРАНОВИЋ: У то вријеме је предсједник Америчке филмске академије био Карл Малден, чији су коријени из Херцеговине. Његов добар пријатељ је био Дан Тана, познати угоститељ из Холивуда. Дан Тана је једног дана позвао “Јадран филм” који је био продуцент и рекао како филм има велику шансу да добије “Оскара”. Услов је био да скратимо једну сцену из филма. Радило се о сцени из аутобуса, коју је требало скратити због женског дијела чланова академије, јер се сматрало да оне неће моћи издржати све мучне сцене које су снимљене у том дијелу филма. Одбио сам и рекао како то не долази у обзир. На крају се десило управо оно на што је упозорио Дан Тана. Један дио чланова ове академије изашао је са пројекције, јер није могао да гледа тај дио филма.

ГЛАС: У Вашим филмовима су се увијек појављивале и лијепе жене.

ЗАФРАНОВИЋ: Увијек сам инсистирао на томе да ми у филму буду лијепи глумци. Бирао сам лијепе жене, али не само лијепе већ и талентоване. Неда Арнерић је непоновљива. Наравно ту је Тања Бошковић... Било их је стварно много. Такође, у свим мојим филмовима постојао је један лијепи свијет, лијепа музика и градови... И онда се то све почне растакати. Улази сјеме зла и све то руши. Убија и уништава. Поруке из мојих филмова су увијек биле како се у стварном животу треба држати тих почетака. Тог лијепог.

ГЛАС: С ким Вам је било најлакше, а с ким најтеже радити?

ЗАФРАНОВИЋ: Покојни Стево Жигон је био изузетан човјек и глумац. Са њим је било најлакше радити. Он је био попут Страдиваријеве виолине. Сваки звук је могао произвести. Ту су и Раде Шербеџија и Петар Божовић. Све су то изузетни глумци са којима је било лако сарађивати. Они су ми својим улогама пуно више доносили, више него што сам ја то од њих очекивао.

ГЛАС: Шта мислите о данашњој филмској сцени?

ЗАФРАНОВИЋ: Снимање филма је попут трчања маратона. Мислим да се данас доста импровизује. Нема планске кинематографије, као ни озбиљних продуцената. И није то проблем само на просторима бивше Југославије, већ и у Европи. Некада, у вријеме социјализма, благајне у кино дворанама, односно како је ваш филм пролазио код публике, били су главни критеријуми да ли ћете или не и сљедећи пут добити новац за снимање. Кино је закон.

ГЛАС: Да ли за нечим жалите, односно да можете нешто промијенити, шта би то било?

ЗАФРАНОВИЋ: Сваким даном покушавам да материјализујем нешто што ће остати иза мене. Припремао сам филм “Острво Балкан” који се требао бавити ратом у Босни. Радило се о великом пројекту, који нажалост никада нисам успио да реализујем због недостатка финансија. Ту је и филм “Моћ љубави” који говори о два брата мигранта из Босне који долазе у Чешку и заљубљују се у исту дјевојку. Ту се испитује колико је јака братска љубав у односу на љубав према жени. То је био прежесток филм за Чешку, тако да нисам ни њега снимио. То ми је баш жао.

Титово доба

ГЛАС: Да ли и даље сматрате да је Југославија била врхунац цивилизације народа са ових простора?

ЗАФРАНИВИЋ: У Титово вријеме су били постигнути високи критеријуми у готово свим областима. Тадашњи филм је имао све европске вриједности. Да не говорим о животу обичних радника. Или о њиховим правима и привилегијама у то вријеме. Била је то једна лијепа и модерна земља, која је била цијењена и уважавана у цијелом свијету. Ниједна од данашњих самосталних држава, насталих након распада Југославије, то до сада није постигла. Ни приближно.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана