Историчар Милан Гулић о балканској кризи: Иза приче о грађанској БиХ крије се жеља за бошњачком доминацијом

Истакао је ово у интервју за “Глас Српске” доктор Милан Гулић, иначе виши научни сарадник у Институту за савремену историју из Београда, наводећи како се иза читаве ове приче о прављењу унитарне или грађанске БиХ крије жеља за бошњачком доминацијом.

- Не треба заборавити да је управо једна таква опасна намјера гурнула БиХ у крвави грађански рат и неописива страдања. Нисам сигуран да се због жеље за доминацијом Сарајева над остала два народа треба ризиковати нови сукоб. Ране су још увијек болне, а сјећања жива. Једноставно насљеђе рата довољно је оптерећујуће да би се поново отварала нека питања и старе ране. Дејтонски мировно споразум је ипак устројио државу, која већ 25 година некако функционише. И то не треба мијењати - каже Гулић.

ГЛАС: Бошњаци о овом питању много очекују од нове америчке администрације, док се из Вашингтона може чути да њих БиХ и Србија интересују само у свјетлу наводног појачаног утицаја Русије на Балкану. Очекујете ли да се Вашингтон агресивније политички врати на ове просторе?

ГУЛИЋ: Посљедњих година у западној Европи и Сједињеним Америчким Државама у јавности често видимо својеврсну антируску хистерију. Потреба за постојањем имагинарног непријатеља, као кохезиони фактор за спровођење одређених политика, су разлог да се “прсти” Москве виде тамо гдје никада нису били.

Треба имати на уму да се правац америчке спољне, али и унутрашње политике, не мијења драстично, без обзира на личност предсједника. Без обзира на то, очигледно је да појединци на некадашњем југословенском простору виде шансу за остварење неких својих снова у личности новог америчког предсједника Џозефа Бајдена, имајући пред очима његов ранији ангажман у југословенској кризи.

Искрено се надам да званични Вашингтон неће ризиковати да евентуалним покушајем прекомпозиције БиХ отвори ново жариште на Балкану, посебно када знамо да је на овом простору врло опасно изводити некакве “контролисане кризе”.

Економски интереси Запада данас су толико уплетени у свим постјугословенским државама, да би се свака значајнија криза на њих прилично одразила. Због свега тога, рекао бих да је каква-таква стабилност свима у интересу.

На крају треба имати у виду и нагласити како Русија као озбиљна свјетска сила постојано брани своје интересе. На примјеру Грузије, Украјине или Сирије видјели смо како то изгледа у пракси.

ГЛАС: Колико маневарског простора остаје Српској да се одупре свим овим притисцима, те колико, рецимо Русија може бити кључна у тим процесима?

ГУЛИЋ: Република Српска мора да ради на сопственом јачању, како би уопште била кадра да се бори са свим изазовима кроз које данас пролази и са којима ће се у будућности суочавати. Њена позиција је збиља специфична, пошто је окружена онима који желе да је укину и који, штавише, њено постојање не желе да признају.

Како би спремна и јака могла да стоји на вјетрометини, на којој се несумњиво налази, мора да ради на јачању институција, одржавању политичког плурализма, борби против корупције, да улаже у просвјету, културу и науку и да економском стабилношћу покуша да задржи младе и образоване кадрове, који масовно одлазе. Само таква Република Српска може да се одупре свим притисцима.

Улога Русије на Балкану важна је не само сада, већ и у претходним вијековима. Од њене снаге и њених интереса зависиће и однос других великих сила према Балкану. У очима Запада српски народ се доживљава као традиционални пријатељ Русије, иако у историји имамо више примјера да се интереси Москве и Београда нису сасвим поклапали. Без обзира на то, док год Русија признаје територијалну цјеловитост Србије и сарађује са Републиком Српском, представљаће важан спољнополитички ослонац за српски народ у цјелини.

ГЛАС: Који су њени интереси на овим просторима?

ГУЛИЋ: Интерес Русије за Балкан у првом реду проистиче из чврстих историјских, културних и вјерских веза, али не треба занемарити ни економске интересе или чињеницу да се ради о дијелу Европе који је увијек представљао, али и данас представља, једну од одскочних даски за продор према Русији - уз Прибалтик, Украјину и Закавказје. Та веза између Русије и, примарно, српског народа добро је позната и великим силама са Запада. Неријетко су управо преко Балкана слате поруке Москви. Русија је велика земља, са дугом и озбиљном традицијом, и сигурно да добро чита те поруке.

ГЛАС: Због чега међународна заједница још увијек држи БиХ под својеврсним протекторатом?

ГУЛИЋ: Када је изашла из крвавог грађанског рата БиХ свакако није могла сама да гради мир и институције једне, реално, нове државе, упркос декларативном континуитету са некадашњом СР БиХ. Управо због тога су постојале Имплементационе снаге - ИФОР, Стабилизационе снаге - СФОР или институција Високог представника за БиХ. У претходних 25 година неријетко су неке од ових мисија или институција предузимале кораке или уводиле мјере за којима није било потребе и које су додатно дестабилизовале крхки мир. Посебно се то односило на Републику Српску, којој су укидане надлежности, умјесто да се слово Дејтонског мировног споразума реализовало у потпуности. Највећа помоћ стабилизацији БиХ би управо била у подршци јачању институција, спровођењу Споразума, умјесто туторског односа какав спорадично уочавамо. Осим тога, Канцеларија високог представника представља својеврсни анахронизам и сигуран знак да је БиХ још увијек под својеврсним протекторатом, како сте и сами напоменули.

ГЛАС: На Балкану су се увијек кроз историју преплитали разни интереси великих сила. Како да се Београд и Бањалука поставе у вези са тим питањем?

ГУЛИЋ: Београд и Бањалука морају чврсто и стално сарађивати, ма каква била ситуација на међународној политичкој сцени. Сарадња мора бити постављена на здравим основама и поуздана на свим пољима, од економије, преко науке, до културе и просвјете. Треба повезивати људе, културне и просвјетне установе, научне институције, треба подстицати размјену стручњака, радника, ученика, студената и изградити добре и сигурне саобраћајнице.

Сматрам да је аутопут, којим би се повезали Београд и Бањалука, најважнија саобраћајница коју Србија и Српска морају да изграде у наредном периоду. Такође, заједничким снагама се на исти начин мора повезати и Херцеговина. Требиње, Билећа, Гацко и остала мјеста у том крају. Она су одсјечена и од Србије и од Републике Српске и то се мора промијенити.   

ГЛАС: Зашто су ови простори толико интересантни великим силама?

ГУЛИЋ: “Балкан балканским народима” је стара девиза која, чини се, никада није реализована. Овај дио Европе и свијета увијек је био под чврстим утицајем једне или више великих сила. Овдје су се додиривале империје, укрштали економски, саобраћајни и стратешки интереси, због чега су велике силе константно одлучивале о судбини балканских народа. Нажалост, тако је и данас. Питање је да ли и једна од балканских земаља уопште може за себе да каже да је потпуно независна и да све одлуке доноси самостално.

ГЛАС: Срби су започели национални препород балканских народа, а данас се налазе у стању подијељености сличном оном од прије вијек и по. Такође, када год се помене српско питање оно се доводи у везу са некаквим великосрпском пројектом. Зашто је то тако?

ГУЛИЋ: Нажалост, и данас можемо да поставимо оно старо питање: “Колико Србија треба да буде мала, да не би била велика?” Стварање снажне државе на Балкану, а то је могла да буде само Југославија, било је супротно интересима свих оних који су имали завојевачке планове према овом простору.

Прича о “Великој Србији” измишљена је као брана од стварања стабилне Југославије или, да би било јасније, можемо се сјетити ријечи једног од окупатора, који је ове просторе завио у црно, Адолфа Хитлера: “Не смемо никада допустити да на Балкану постане премоћан неки народ који је свестан да му је судбина поверила неку мисију. Срби јесу такав народ. Они су доказали своју велику државотворну снагу и имају широке циљеве који сежу до Егејског мора”.

Према томе, плашење несрпских народа некаквом “Великом Србијом” је стара пракса, која је своју пуну примјену доживјела у вријеме распада социјалистичке Југославије, а није изгубила на актуелности ни данас. Било какав глас који дође из Србије, а да се тиче прилика у Хрватској, БиХ, Црној Гори, па чак и на КиМ, које је још увијек, барем формално, аутономна покрајина унутар Србије, одмах се проглашава “великосрпством”, чиме се потпуно негирају историјски процеси и факти, као и право на српски идентитет дијела грађана тих земаља.

Треба рећи да подијељеност српског народа није посљедица данашњице, већ да је она постигнута концепцијом југословенске државе послије Другог свјетског рата, када је српски народ распарчан на четири републике и двије покрајине. Међутим, док год је постојао лабав оквир социјалистичке Југославије, та подијељеност је негирана међу Србима. Проблем је настао када је нестало те заједничке државе и када су се Срби суочили са опасношћу да буду маргинализовани и сведени на ниво националне мањине у новонасталим државама.

Нема љубави, само интерес

ГЛАС: Како гледате на покушаје ревизије историје?

ГУЛИЋ: Морамо прихватити да у међународним односима и свјетској политици нема љубави, већ само интерес. Нажалост, у одређеном историјском тренутку многе западне земље нису имале исти интерес као српски народ, али су им се поклопили интереси са његовим противницима, па је отуда дошло до другачијег односа према историји. Ту прије свега мислим на покушаје ревизије узрока избијања Првог свјетског рата, али и покушаје конструкције вертикале наводног српског злочинства. Резултате балканских ратова и Првог свјетског рата поништили су комунисти послије Другог свјетског рата федерализацијом Југославије и доношењем таквих уставних рјешења која су омогућила осамостаљивање свих република. У таквим околностима Запад је само искористио “лабавост” југословенске (кон)федерације и подржао “авнојевске” границе, јасно показавши наивност постратовских објашњења да ће те границе спајати, а не раздвајати југословенске народе.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.