Глумац Горан Богдан за “Глас Српске”: Најтужније кад сами себи постанемо тамничари

Казао је ово у разговору за “Глас Српске”глумац Горан Богдан осврћући се на серију “Време зла”, рађену по дјелима Добрице Ћосића, чије снимање је недавно почело, а у којој он глуми Богдана Драговића. Серију режира Иван Живковић. У серији “Мочвара” у режији Олега Новковића, чије приказивање је недавно почело, игра инспектора Николу.

- Свака част нашим сценаристима и остатку екипе. Већ сам са Иваном Живковићем радио на сличном пројекту. Било је то у Новом Саду на серији “Вере и завере” Александра Тишме. Имајући то у виду, мало је лакше сада. Уходанији смо - додаје Богдан.

ГЛАС: Шта бисте могли да нам откријете о припремању за улогу Богдана Драговића у серији “Време зла”?

БОГДАН: Комплексан је то лик, још се борим шта и како. Тако је у свакој великој литератури. Има и превише тога на шта бисмо се могли ослонити, линија коју бисмо могли слиједити, дио особности који бисмо издвојили, а који бисмо прикрили. За сада читам ко луд, наново и наново не бих ли га освијетлио и боље разумио, али не само разумио него и поистовијетио се. Осјећам га на врху језика, што је први корак. Сад тај осјећај треба конкретизовати. Завољети његове мракове и поступке, који и нису на прву лаки за вољети. С друге стране, баш такве ликове и волим.

ГЛАС: С обзиром на то да је “Мочвара” и једна врста трилера, како бисте описали ову серију и рад на њој?

БОГДАН: Пуно је то више од трилера. Милена Марковић је генијалан писац. Сценарио “Мочваре” је већ у себи имао оно нешто што велика дјела носе. Не би било у реду називати га трилером. То би било као рећи да оно што сви ми овдје проживљавамо је само трилер. Пуно је више. Живот је то. Тешко би га било тако банално жанровски дефинисати. Најбоље сам наслов говори шта је то и која је то атмосфера живљења овдје. Рад је био, као и на свачему што је добро и дубоко, напоран, али не у негативном смислу. Мора тако бити. Мој је осјећај да смо направили и више него добар посао.

ГЛАС: У складу с тим, занима ме каква искуства носите са снимања и рада на серији “Фарго”? Како бисте упоредили приступ таквим остварењима и грађењу радње и ликова у односу на неке сличне серије или филмове који би могли да буду урађени овдје, у региону?

БОГДАН: Приступ је негдје у дубини исти, само су услови пуно бољи тамо. Бољи услови вам омогућују и бољу концентрацију и посвећеност само ономе што је твој посао. При томе, то је уигран посао тамо, године искуства на највишем нивоу рађају великим плодом. Но, ништа није недостижно. Погледајте и експанзију европских серија на свјетском тржишту - “Ла цаса де папел”, “Бабyлон Берлин” и остале. То је доказ да се може и да је могуће.

ГЛАС: Мислите ли да је продукција серија у региону у посљедњих неколико година некако пошла на неку позитивнију страну, односно да коначно имамо шта да понудимо што се квалитета тиче?

БОГДАН: Апсолутно да. Поготово у Србији, гдје се догађа својеврсна поплава садржаја. Сад, далеко је од квантитета до квалитета, али је сигуран то пут. Већ се пуни базен квалитетних серија. Мислим да свака нова треба, али и да добрим дијелом то и постиже, дизати љествицу мало-помало.

ГЛАС: С обзиром на то да сте у серији “Сенке над Балканом” играли Мустафу Голубића, како сте се припремали за ту улогу и колико мислите да је то допринијело бољем упознавању дијелова историје који су тако често на овим просторима помало и скрајнути?

БОГДАН: Нисам пуно знао о Мустафи прије него што сам почео снимати “Сенке на Балканом 2”. Није требало пуно да се заљубим у Мустафу. Поврх самог Мустафе, тај временски период је толико узбудљив, напет, трагичан да сам и у том периоду нашао доста инспирације. Дух тог времена је нешто невјероватно, поготово у комбинацији са нашим просторима. У “Времену зла” ми доста помаже оно што сам научио и оно што још учим о Мустафи и том периоду. Преплиће се доста догађаја. Олакшава ми то мало у вези са Богданом Драговићем. Не кажем да има повезаности између та два лика, али дух тог времена има посебну патину на протагонистима истог. Терет историје наших народа и народности је тежи него било гдје. То је јарам један. Само ми немамо снагу волова да га носимо и трпимо, можда и отплаћујемо. Требало би га већ једном скинути са себе.

ГЛАС: Да ли Вам је улога у филму “Отац” била можда једна од захтјевнијих и колико је значајно било уопште говорити и приказати и такву тему/проблем на великом платну?

БОГДАН: Сигурно да је била захтјевна, а надам се да ће у будућности бити још и захтјевнијих улога. Циљ би био да дижемо љествицу у животу. Што се тиче значаја тих и таквих тема, то би могло овако да се објасни. Не знам колико је филм или било какво умјетничко дјело полигон за окршаје и политичке борбе. Шта вам значи ако о нечему причате, а не постигнете квалитет саме приче? Испада двосјекли мач. Искористили сте добру тему, проговорили о нечему, а умјетничко дјело је, рецимо, није слиједило. Губите и вашу борбу и умјетничко дјело. Квалитетом дјела више можете да направите за неку ствар, истину или борбу. Стога је ту потребно бити јако пажљив, тј. филм радити ради тога да буде добар филм. Мислим да на тај начин највише можете да промијените било шта у околини. Борбу, с друге стране, намјерно је називам “борба” иако то може бити и само и жеља да се исприча истина или како год, треба војевати на фронтовима прикладно свакој од тема којима се бави. Правно, медијски хуманитарно. Од начина вођења битака много зависи и исход, побједа или пораз.

ГЛАС: Шта бисте могли да нам откријете о Вашој улози у филму “Оаза” који је приказан на фестивалу у Венецији?

БОГДАН: У том пројекту имам малу улогу. Главни протагонисти су корисници дома за дјецу са потешкоћама у развоју “Сремчица”, крај Београда. Осим њих, од којих се сви, мислим, први пут сусрећу са глумом и филмом, једини “професионални” глумци смо Маруша Мајер и ја. У овом пројекту смо више у својству подршке и аниматора. Та дјеца су главни аутори и јунаци, у сваком случају. Мислим да нисам никад више научио, што о глуми, што о животу него боравећи и радећи са њима. Бескрајно сам им захвалан.

ГЛАС: Какво је Ваше поимање слободе? Мислите ли да је човјек који живи у друштву овог времена сада још мање има (и да је нестало чак и привида слободе)?

БОГДАН: Ово стање не погодује слободама. Оно ствара страх. Страх укида слободу на оном најтежем нивоу. Унутар нас самих. Свијет или ситуације укидају или дозвољавају више или мање слобода, како се узме. Слобода је ствар избора, осим ако није укинута од спољних фактора. Најтужније је када сами себе поробимо. Када смо ми сами себи тамничари. Ситуација код нас ствара окружење и атмосферу страха од слободе мишљења и изрицања исте. То је круцијално за слободу. С друге стране, живимо у поплави и каљузи кича и олаког изражавања истог. Погледајмо само на шта нам се медији своде. Пореметиле су се вриједности. Све исто вриједи, или боље - све је исто обезвријеђено.

ГЛАС: Како гледате на цјелокупну ситуацију која је захватила свијет, помјерен пандемијом? Како ће се то одразити на умјетност и културу?

БОГДАН: Већ сам пар пута одговарао на ово питање, а и сами видите колико смо крхки. Колико су сви наши планови смијешни. Све оно што смо мислили да је чврсто, урушило се у секунди. Стога, у том духу, могу само рећи - ко зна. Што се тиче умјетности и културе, битније је питање шта ће бити са цијелим свијетом. Са економијом, пословима, радницима. Без сигурности у примарним и основним дјелатностима бесмислено је причати о умјетности и култури.

ГЛАС: Мислите ли да је ранија изолација у којој смо живјели могла да нас помјери и промијени ишта у нама? Видите ли икакве позитивне стране у свему овоме?

БОГДАН: Нисам сигуран. Испочетка сам био оптимистичан, а сада ме помало страх шта ће бити ако ово још потраје. Надао сам се да би нас стварно тако нешто могло помјерити, али сада схватам да су промјене већ у нама и да ни изолација, а ни спољни утицаји нису окидачи. Требало би ту промјену истински жељети. Било је и горих ситуација, па шта се промијенило?

ГЛАС: Да ли је све ово показало слабости различитих режима и система помоћу којих свијет функционише и још више свјетло уперило ка свим манама система? И шта ту може да се промијени?

БОГДАН: Ова корона криза је ставила на тест све аспекте друштва. Показало се како који систем реагује и колико је високо развијен и како се понаша у пренапрегнутости. Питање код нас је да ли система уопште има. Нагризени корупцијом, у цијелом региону показало се да ми, у ствари, нисмо ни успоставили системе. Било је и очекивано да ће се рахитичност и подривање институционализма кад-тад обрушити натраг на нас. Само што је тужно то што ће цијену опет плаћати недужни грађани, а они подривачи система ће се већ, по утабаним процесима, извући неокрзнути. Неимање система унижава вјеру у исте па узрочно-посљедично нагињемо ка анархији. Овакво друштво нас тјера да се окрећемо себи самима, не као у сопствени раст него у затварање и страх, да немамо повјерења ни у шта и ни у никога. Дакле, већ смо огрезли у страху и неповјерењу у институције. Ова новонастала ситуација нас само гура дубље у то. Нису то стања која су продуктивна, нису ни стваралачка.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.