Душан Весић за “Глас Српске”: Неправде је више него икад, а нема човјека који би је опјевао

Казао је ово у разговору за “Глас Српске” рок новинар Душан Весић, говорећи о својој књизи “Бунт деце социјализма”, која је посвећена првој генерацији бендова новог таласа. Ова књига у сриједу ће бити представљена у Бањалуци, на промоцији у организацији Банског двора и Удружења за промоцију и популаризацију књижевности “Императив” .

Весић је раније објавио књиге “Бијело дугме - Шта би дао да си на мом мјесту” и “Маги - као да је била некад”, а посљедњом књигом је довршио трилогију посвећену најважнијим тренуцима југословенске рок културе. Тема књиге “Бунт деце социјализма” је југословенска музика од 1977. до 1982. године и околности у којима је настајао нови талас - преокрет у музици.

- После четрдесет година, ваљало је подвући црту. Најзад, веровао сам да има оних који би радо сазнали више о свим оним хитовима који се и данас чине свежим као да нису стари четири деценије - додаје Весић.

ГЛАС: Издвојили сте “Булдожер” и “Бијело дугме” као, на неки начин, двије различите стваралачке стране које су биле важне појаве у истом времену и које су му донијеле мање и више слободе исказа, и шаблона, а у исто вријеме искакања из тих шаблона. Зашто су они кључне појаве рока седамдесетих и зашто су и данас важни?

ВЕСИЋ: “Бијело дугме” је важно зато што је омогућило да се од рок музике може живети и окренуло музичку индустрију у корист рок музике. Зато што је показало да граница нема, да су оне омеђене само количином талента. “Булдожер” је важан зато што нам је успешно утувио у главе да, ако хоћеш да успеш, не треба ићи уходаним стазама.

ГЛАС: Зашто је панк био потребан баш тада?

ВЕСИЋ: Зато што је рок био упао у декаденцију. Помешао се са џезом и полако постајао свирачка музика, што рок по дефиницији није. С друге стране, постојали су ти мегабендови који су нагомилали богатство и изгубили потребу за креативношћу. То је све убило енергију рока. Било је потребно нешто што ће уздрмати темеље рока и донети неку нову узбудљиву енергију.

ГЛАС: Ко сада може да “пљуне истини у очи”? Ко је сада слободан? И да ли је икад било слободе у било чему?

ВЕСИЋ: Било је. Верујем да смо на крају седамдесетих година прошлог века имали пуно слободе. Онда су кренуле кризе: најпре економска па политичка. Нема слободе у кризама, а ми смо од тада непрекидно у кризама. Кад си у кризама, истина постаје крајње релативна ствар. Све се више, пак, чини да је оних којима је потребна слобода данас све мање.

ГЛАС: С обзиром на то да је рокенрол једног времена нешто што је била музика средње класе, те да је губљењем средње класе на неки начин нестао у неком изворнијем смислу, шта бисте рекли да је данас музика непостојећих класа?

ВЕСИЋ: Не знам. Уопште не знам шта је данас музика.

ГЛАС: Постоји ли данас прави бунт или бунт сличан бунту прошлог времена? И умијеће да се он искаже?

ВЕСИЋ: Нема. Данас се чини да млади једва чекају да заврше школе и угнезде се у некој од владајућих странака, или да побегну у иностранство. Имати бунта у себи значи желети да поправљаш своју земљу, а данас се чини да су млади дигли руке од своје земље.

ГЛАС: Шта је Београд данас, у музичком смислу? И постоје ли уопште прави центри у којима настаје нешто ново и другачије?

ВЕСИЋ: Ни у свету нема центара у којима настаје нешто ново и другачије. А Београд је, чини ми се, упао у декаденцију у коју повремено упадне и онда му је потребно да се удружи са неком новом свежом крвљу. Београду је потребна тешња и интензивнија сарадња и са светом и са регионом, али она је условљена финансијском немоћи. Нити има квалитетних пројеката, нити има спремности да се они, кад би их било, финансирају.

ГЛАС: Колико музичари овог времена поштују узоре?

ВЕСИЋ: Онолико колико им је потребно. Као и они пре њих. Узоре треба имати и треба их поштовати у оној мери која некоме омогућава да буде свој. Више од тога водило би копирању.

ГЛАС: Да ли је већ све испјевано, онако како понекад неко сматра да је у књижевности већ све написано?

ВЕСИЋ: Могло би бити да је све одсвирано јер се тих седам тонова не може укрштати до бесконачности. Али, речи је безброј и оне могу правити бесконачне комбинације. Зато ми није јасно како то да се не појављује нови велики песник, као што се у време новог таласа појавио, на пример, Џони. Неправде је више него икад, а нема човека који би опевао ту неправду и побунио се против ње.

ГЛАС: Како пандемија и живот у пандемији мијењају садашњост у области умјетности и како ће то још да утиче на музичаре и ствараоце? И шта би све могло да настане из овога?

ВЕСИЋ: Пандемија ће утицати лоше на уметност. Нема уметности без новца који покрива макар минимална улагања, а новца је под пандемијом све мање.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.