Душан Милић, режисер и сценариста: Најхрабрији дио српства живи на Косову

Рекао је ово за “Глас Српске” Душан Милић, режисер филма “Мрак”, на питање да ли је оптимиста по питању шансе да Америчка академија за филм прихвати његово остварење као српског кандидата за награду “Оскар”  у ужи избор међународних филмова. Режисер изузетно потресног и узнемирујућег филма који се бави судбином српских породица у енклавама на Косову каже да га је овој причи на почетку привукло писмо једне српске дјевојчице са Косова, које је носило емоција и трагедије за неколико филмова.

- Емоција је исијавала из тог кратког писма које је та девојчица упутила тадашњој власти, као крик, вапај за слободом, за нормалним животом који као дете није могла да има. Мислим да је ово што сам сад рекао сасвим довољно као материјал за један играни филм. Много је таквих судбина било на нашим просторима у последњих 30 година. Трагично је то. Можда је међу том децом био неки нови Тесла, Ајнштајн… А нису добили прилику - рекао је Милић.

ГЛАС: Од сценарија до филма у биоскопима дуг је пут. Како је он текао и шта сте све прошли на њему од претпродукције преко окупљања ауторске екипе до самог снимања?

МИЛИЋ: Рад на овом сценарију започео сам 2015. године. Значи прошло је седам година док филм није изашао. Најзначајније је што сам у току рада неколико пута пропутовао Косовом и Метохијом. То ми је било највеће искуство. Причао сам са људима, чуо невероватне догађаје које су Срби проживели. То је велико искуство. Јер нема филма на планети који може да буде драматичнији од живота самог. Више се и не сећам колико дуго је трајало то припремање пројекта, толико је времена прошло. Оно што могу да кажем, сума сумарум, је да сам заиста поносан на овај филм и што смо моја продуценткиња Снежана и ја успели да га завршимо. Није било лако, новац је увек био проблем, посебно са оваквом темом. Али ето угледао је светлост дана почетком ове године.

ГЛАС: Поменули сте опсежно припремање на терену у тим, како их зову, енклавама на Косову. Колико је то било значајно искуство, за Вас како у филмском, тако и личном смислу?

МИЛИЋ: Памтим посету Гораждевцу као најтеже искуство. Иако је та енклава у том тренутку 2018. године имала око 900 Срба, што је у поређењу са неким другим велики број, тамо сам осетио највећи страх и депресију. То је остало дуго у мени после те посете. Тамо се осећала нека неподношљива тежина, густина живота људи који ти живе. Могу да замислим само како је тамо било после 1999. године. Наравно да је било значајно и у филмском смислу. Тај осећај, ту емоцију, пробао сам да пренесем у филм

ГЛАС: Како је протекла сарадња са талентованим Кирилом Продановим и живим легендама свјетске кинематографије Миленком Јеремићем, Јанисом Халкијадакисом и Кристијаном Андерсеном, који су заиста дали импресиван визуелни и звучни допринос филму?

МИЛИЋ: Кирил је релативно млад човек. Бугарски директор фотографије са којим сам направио изузетан контакт и сарадњу. Веома је талентован и разумео је моју хистеричну потребу да све буде толико мрачно у слици, да се скоро једва види. Мало сниматеља има храбрости за такав приступ. Огроман део квалитета овог филма припада њему. Миленко Јеремић јесте легенда српске и југословенске кинематографије. Има преко 150 урађених филмова у току 50 година каријере. Видели сте шта је све направио од једне густе шуме, коју је раскрчио и подигао кућу за снимање, која изгледа као да ту стоји 100 година. Обожавам га. Кристијан је Данац који је радио са највећим именима европске и светске кинематографије. Имао сам изузетну срећу да му се измонтирани филм изузетно допадне, па је одбио неке много уносније послове да би радио са нама. Јанис, Грк, иако мојих година, иза себе има преко 30 играних целовечерњих филмова, плус мноштво документарних и кратких.  Успели смо да саставимо јак интернационални тим да изгурамо ову захтевну српску причу. Сви смо остали пријатељи, тако да не могу да не будем задовољан.

ГЛАС: Када је стигао у биоскопе, једина искрена реакција дошла је од ријетке публике која је била у прилици да погледа филм и једног храбријег дијела критике који се није плашио рећи да сте снимили важно и квалитетно остварење, док је медијска реакција била прилично мирна с обзиром на тематику?

МИЛИЋ: Изненадила ме та, како кажете, медијска тишина. Очекивао сам од медија снажнију реакцију на овакву причу. С друге стране, што се публике тиче, ту је ствар јасна. Није лако данас пласирати филм који говори о тежини живота, посебно на овим нашим просторима. Неће то много људи да гледа. Доста им је изгледа реалности коју смо преживљавали у претходних неколико деценија. Желе нови живот, па тако и неке ведрије теме у филмовима. Али за мене је овај филм био изузетно важан, пре свега због теме.

ГЛАС: У старту сте били свјесни да снимате, као сте рекли “политички некоректан филм”, у смислу да представљате причу српске стране на Косову, која се не уклапа у општеприхваћени западни наратив о “добрим и лошим момцима”, али зид одбијања који је “Мрак” дочекао на већим западним фестивалима, рекло би се, помало превазилази и најцрња очекивања?

МИЛИЋ: Знао сам од почетка да ће ова прича тешко да прође на западним фестивалима. Моја нада је била да ће неки од три највећа фестивала узети филм, јер ипак су они перјаница филмског живота. Они се одлучују на експерименте и на ризике, зато су и највећи. Најбољу прилику смо имали на Венецијанском фестивалу, али ето десило се да су нас они одбили у последњој рунди одабира. То ми је жао, јер је то мој омиљени фестивал. Имали смо и италијанске глумце и италијанску копродукцију; програмери и директор су били за наш филм, али се нешто десило у последњем тренутку и одбили су нас. Ови остали, превасходно мањи фестивали су нас листом одбијали неколико дана по пријави. Али они немају никакву аутономију и раде како им се каже или по аутоматизму узимају филмове који им се уклапају у задату тему.

ГЛАС: Каква су Ваша искуства са реакцијама публике на оним фестивалима гдје је филм ипак успио стићи?

МИЛИЋ: У Трсту смо добили награду публике. У Бугарској исто, сад идемо у Атину па ћемо видети. Биће филм и на “Ситгес” филмском фестивалу у Шпанији. Углавном, људима је филм ужасно емотиван и узнемирујући. У њему су тих 108 минута колико траје и то је за мене највећа похвала. Ако се публика уживи у филм, онда значи да је он добар. И ту нема нико ништа да каже.

ГЛАС: Једна од занимљивијих ствари у Вашем ауторском рукопису када је у питању “Мрак”, јесте да углавном избјегавате да дајете лице и имена пријетњи и злу који висе над главним протагонистима Вашег филма?

МИЛИЋ: Нисам хтео политички памфлет. Мислим да је свима овде јасно о чему се ради и чије је то лице. Постоји и метафора на крају филма о вишој сили, у облику великог невремена, громова и ватре. Неко то примети, неко не. Та највиша сила је визуелизација велике снаге која овај наш регион наткривљује као огромни кишобран.

ГЛАС: На моменте “Мрак”, иако је у принципу натуралистичка драмска прича, прије свега атмосфером, снажно улази у воде трилера па чак и хорора. Колико вам је било занимљиво у ауторском смислу то играње жанровским границама?

МИЛИЋ: То је дошло природно, док сам писао верзије сценарија. Прве су биле чисто драмске, па сам у следећим додавао те хорор елементе. Само се тако отворило. Околности у којима ти људи живе могу да се назову хорором. Не волим трилер јер он није некако везан за Србију. Више бих то назвао неким жанром напетости, који је универзалан. На енглеском му је израз “суспенсе”. То је оно што је Хичкок радио. Он ми је највећи филмски узор. За мене, отац филма.

ГЛАС: За један дио струке и шире публике који су Вас знали по филмовима “Јагода у Супермаркету” и “Гуча”, условно речено комедијама, улазак у воде трилера, прво филмом “Травелатор”, а након тога још екстремнијим кораком у психолошки трилер са “Мраком”, био је прилично изненађење.

МИЛИЋ: Мене занимају различите приче. “Јагода” је била комедија са критиком глобализма, “Гуча” музичка романса, где ми је било занимљиво да се позабавим причом о љубави двоје младих различите боје коже, “Травелатор” је био експеримент који сам себи дефинисао као тенсцедентну авантуру, и најзад, “Мрак” је филм драма са елементима напетости. Све оне су ипак чисто српске приче и дубоко утемељене у нашу реалност. Увек полазим од теме која ме занима, пронађем најбољу метафору да изразим ту тему и на крају иде заплет, који је по мени најбаналнији део. Свака од тих прича је захтевала другачији третман. Тако су настали ови филмови. Волим да експериментишем. Специјално у формалном смислу. Трудим се да пробам различите ствари. Досадно ми је да стално правим исти филм. У томе је лепота овог посла.

ГЛАС: Постоји онај стари цитат Џона Форда да он “поруке не шаље филмовима већ поштом”, али са друге стране, чини се да “Мрак” ипак, филмским језиком сугерише једну важну поруку, да препуштање страху значи и крај људског живљења?

МИЛИЋ: Мислим да поруку гледалац треба да пронађе сам. Филм треба да поставља питања. Никога не занимају моји одговори на то што радим. Не дајем одговоре. Трудим се да прича има почетак, средину и крај. Не сме да остане незавршена. Ако неко види поруку у последњем кадру “Мрака”, то је за мене задовољство. Различити људи је различито учитавају.

ГЛАС: Косово је, како што смо много то пута чули: “најскупља српска ријеч”, али чини се да се све више повлачи кроз блато, дневну политику, квази идеолошка препуцавања или митолошка булажњења, док нам стварно значење појма Косова, у смислу мјеста на којем у 21. вијеку Срби преживљавају у једној врсти гета у срцу Европе, све постаје удаљеније и неважније?

МИЛИЋ: Косово је, по мом мишљењу најважније место у Србији. Оно је наш историјски идентитет. Те цркве и манастири нас одређују као народ. Сад не мислим у религиозном контексту, већ као оставштина наших предака. Они су ту живели, изградили их и то је доказ културе и цивилизације коју смо имали. Данашње генерације то не смеју да упропасте. Јер ако се то деси, Срба неће више бити. Сетите се само покрштавања. Нажалост, усташе су друга или трећа генерација покрштених Срба. Ако Косово нестане из нас, неће бити ничега што нас дефинише. Ти обични, мали људи који су остали да живе доле, посебно мислим на оне јужно од Ибра, су најхрабрији део српства.

ГЛАС: Након бурног искуства на снимању и промоцији овог филма гдје видите српски и свјетски филм данас? Може ли он као умјетност преживјети постепено одумирање биоскопа и успон стриминга, те све агресивнији диктат политичке коректности и културе отказивања?

МИЛИЋ: Нажалост, не видим неку светлу будућност што се филма тиче. Дај Боже да грешим. Серије нису угрожене. Међутим, серије су нешто што мене не занима много. Нити их гледам, нити имам неку унутрашњу потребу да их правим, осим због новца. За мене су серије само информација. Баљезгање и смена кадрова причаоца и слушаоца. То вам је као када гледате филм на мобилном телефону. То служи само да се информишете и да после кажете да сте тај филм гледали. Али нисте. То је слика данашњег, површног света. Мало је људи остало који иду у биоскоп да гледају неки филм да би доживели искуство. Али их има зато много који губе време и гледају по читаве сезоне серија из дана и дан. Ја то не могу да схватим. Да неко седи и гледа по цео дан неку сезону серије, макар била најбоља на свету. То је вероватно бег од себе.

ГЛАС: Серијама “Фолк” и “Сумњива лица” опробали сте се у тренутно најдинамичнијем сектору индустрије забаве, како од нас тако и у свијету. Колико сте задовољни тим искуством и како генерално гледате на хиперпродукцију телевизијских серија?

МИЛИЋ: Већ сам у претходном одговору на неки начин дао мишљење о томе. “Фолк” сам био замислио прво као филм, али се испоставило да су инвеститори били више заинтересовани за серију. Морао сам од нечега да живим, па сам тај сценарио пребацио за ТВ. Исто је и са “Сумњивим лицима”. Ипак сам се мало потрудио да не буду баш класичне серије. И ту ме је прича занимала више од свега. Ту се нисам много играо са формом.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.