Дијана Грбић, в.д. директора Народног позоришта Републике Српске: Култура и позориште су начин живљења

Сезона је већ била кренула и одређени планови су већ били у реализацији, тако да је било мало простора за неку гимнастику у вези са плановима за 2022. годину. Ипак, усудићу се рећи да је година за нама била успјешна преко свих очекивања, како мојих лично, тако и остатака колектива.

Рекла је ово за “Глас Српске”,  Дијана Грбић, в.д. директора Народног позоришта Републике Српске, коментаришући свој долазак на чело националног театра, у једном прилично турбулентном моменту, током пандемије и тешких персоналних промјена унутар куће, што је створило много проблема и лоших одлука у протеклих три године, када је у питању рад ове културне установе.

- Кључна ствар у том повратку на продуктиван, али и квалитетан рад НПРС, била је одлука да се ослонимо на људе из наше куће, пошто је позориште прије свега колективан чин и тај фокус на људе који познају и осјећају овај театар као свој показало се као потпуно исправна ствар. Велика потврда у том смислу, као мјеродаван показатељ, био је повратак публике и осјетан раст посјетилаца у позоришту, који је достигао бројку од 30 хиљада гледалаца током 2022. године. Година је била успјешна, како по броју премијера, које смо извели у јако кратком року, тако и кроз њихов квалитет, који је свакако био кључан да се публика врати у национални театар - рекла је Грбићева.

ГЛАС: Поменули сте да је Ваш долазак на чело Народног позоришта био неочекиван и јасно је да тада нисте имали времена за дугорочне планове. Сада сте на тој позицији већ дужи период, па се намеће питање, шта је испланирано и да ли већ постоји одређени концепт у раду националног театра.

ГРБИЋ: Нисмо се превише обазирали на лош тренутак, већ смо реаговали врло брзо по мом доласку, прије свега промјеном умјетничке политике која је имала ослонац на ансамблске представе, што је с обзиром на пандемију, била прилично незахвална одлука, пошто је било тешко организовати припреме и пробе комада, о самим извођењима и да не говоримо. Урадили смо пет премијерних представа, али смо процес промјене започели представом “Хркачи”, нашег кућног редитеља Никола Коље Пејаковића, један мањи комад, са четири глумца, који се бавио актуелном темом пандемије, на један духовит начин и на који је публика одлично реаговала. То се показало као добра одлука и јасан путоказ у којем смјеру требамо ићи, пошто је мањи ауторски тим био много продуктивнији и згоднији за припреме, у времену пандемије. У том смјеру смо почели рад на комаду “Иванов”, урадили смо наш пројекат “Госпођица” по мотиву дјела Иве Андрића и класик “Сумњиво лице”. Припремили смо комад “Лице” у режији Ралета Миленковића за малу сцену “Петар Кочић”, која скоро четири године није доживјела премијеру. Урадили смо “Хасанагиницу” у сарадњи са Градским позориштем “Семберија” из Бијељине. Укратко, уз несебичну помоћ свих у кући, публике и наравно уз подршку Министарства културе и просвјете, искористили смо претходну годину за консолидацију и стајања на здраве основе, како би могли да кренемо даље, уз рад на представама које одговарају нашим могућностима и капацитетима.

ГЛАС: Нови курс НПРС би се могао описати крилатицом “мање је више”?

ГРБИЋ: Управо тако. Минималистички постављене продукције у техничком смислу, уз квалитетан избор текстова. Имало смо превише техничких захтјевних пројеката посљедњих година, који су отежавали функционалан рад куће. Рецимо, умјетнички је добар комад “Дервиш и смрт”, али чија су извођења направила доста техничких проблема, посебно ако се стави неколико извођења за редом, а требају нам два дана да се сцена припреми, два дана да се уклони, што ствара огромне застоје у раду остатака театра, посебно усљед додатно отежаних услова пандемије претходних година. Правилан приступ, ослушкивање потреба техничког дијела, унутрашњи договор како бисмо заузели један, назовимо га кохезивни курс у којем сви морају сарађивати тимски, од мене преко умјетничког директора и техничке продукције до самог ансамбла, све с циљем да би наша позоришна кућа као  и свака друга кућа била функционална.

ГЛАС: Колико је тешко нешто дугорочно планирати у тренутку када директор и умјетнички директор имају префикс в.д. испред функције?

ГРБИЋ: Изузетно незахвално. Не осврћем се, искрено, превише на то, као ни умјетнички директор Александар Стојковић Пикси, који се, морам то поменути, прихватио те позиције у једном крајње тешком моменту, иако је имао бројне друге професионалне и приватне обавезе, обављајући свој задатак крајње посвећено и квалитетно. Имали смо одличну сарадњу, иако се прије тога нисмо лично познавали, али пошто је Пикси у старту изразио жељу да ради само једну годину, како би нам помогао у том периоду транзиције, сада је већ у одласку са позиције умјетничког директора на којој ће га замијенити Ђурђа Тешић. По нашем мишљењу сјајно кадровско рјешење, познаје добро ансамбл, са којим је радила на “Госпођици”,  има иза себе преко 40 представа и велику искуство у раду на београдској позоришној сцени, којој смо ми по природи ствари највише окренути. Укратко, квалитетно рјешење на дужи период, што је нама кључна ствар, пошто позориште као форма тражи стабилност и пажљиво планирање у дужем временском периоду, у овом случају четири године, каква је уобичајна пракса. Мени лично, позиција в.д. отежава посао, али у контакту са остатком куће и спољним сарадницима не обазирем се превише на ту чињеницу, иако би било добро да се она ријеши, прије свега због интереса самог театра и његове стабилизације.

ГЛАС: Времена за позориште и културу генерално нису претјерано добра, стандард публике је низак, карте за театар нису исплативе. Национално позориште има додатну улогу исказану у свом имену, популистички оријентисани комади привлаче ширу публику... Како обликовати репертоар да помири све те крајности?

ГРБИЋ: Најважније је имати добро планирање, уз што мање импровизације и нерационалних економских потеза. Наравно, префикс национално испред имена нашег театра носи одређену одговорност у смислу да морамо имати и тај едукативни карактер. Са друге стране, кроз све своје пројекте размишљамо о публици, да је просто речено, привучемо у позориште, да је едукујемо и на крају крајева и забавимо. У том смислу, начин планирања представа је кључна ствар. Сваки комад који радимо мора имати квалитет, мора покретати одређена емоционална и друштвена питања, без обзира на сам жанр комада. Смијех који се чује у сали мора бити смијех који ослобађа и који лијечи сваког од нас, једнако као и сузе у драмским комадима..

ГЛАС: Економска логика је јасна, све је поскупјело, мора поскупјети и карта за позориште, што са друге стране може смањити посјету?

ГРБИЋ: Ми смо подигли цијену карата. Незнатно, али смо је подигли. Добар дио мојих сарадника био је против тога, али сам сматрала да је том цијеном карте култура, једноставно речено, обезвријеђена. Бесплатни улази за врхунске садржаје у очима конзумента, колико год то било чудно, значе мањак квалитета. Наравно, постоје начини да се цијена улазнице прилагоде публици слабије куповне моћи, попут ђака или пензионера. Покренули смо неколико акција, под називом “За оне који воле”, уз помоћ колега из ГП “Јазавац”, којима смо се потрудили да омогућимо публици да погледа нове представе, уз одређене попусте и тога ће бити и даље.

ГЛАС : Да је децентрализација сцене важна за позоришни живот Српске то је јасно и културним лаицима, неке кораке сте већ започели акцијом “Народно са народом”, али шта се још може учинити на том пољу?

ГРБИЋ: Успјели смо кроз поменуте акције да позориште приближимо грађанима из мањих средина који немају често прилику да иде у позориште. Повезали смо неколико градова у Подрињу и Херцеговини, имали смо гостовања у Семберији, наравно то је само почетак на путу према једном системском рјешењу, гдје ми морамо као национални театар пружити техничку и креативну подршку мањим позоришним кућама, попут позоришта у Бијељини или Градишци, кроз копродукције, гостовања и сарадњу, како би оне развиле властите капацитете и створили сопствену публику на дуже стазе. Оно што је мени важно јесте горепоменути развој квалитетних комада за мале сцене, који се лакше могу организовати за турнеје или гостовање по салама које нису прилагођене за извођења великих позоришних комада.

ГЛАС: Створена  је једна слика у друштву да је позориште елитистички вид културе. Колико је важно разбити такве предрасуде и вратити умјетност људима за које се, руку на срце, она и ствара?

ГРБИЋ: То је кључна ствар и ствар која се мора системски рјешавати. Није то ни само ствар новца. Никад времена нису била добра за позориште и културу. Важан је приступ самој култури и њеном поимању. Одлазак у позориште мора бити дио живота и културе живљења, која се системски ствара кроз све облике друштвеног дјеловања од дјетинства. Култура се мора увести у школе, у јавне и друштвене институције, култура се не смије одродити од сопственог друштва, јер тада губи свој смисао и значај. Умјетници морају дјецу од малих ногу увлачити у свијет умјетности, а позоришта, музеји и остале установе културе морају бити доступне сваком грађанину. Одређене културне институције су знале заузети тај елитистички састав, трошећи новац у разне програме без јасне стратегије и циља, који су сами себи сврха, понашајући се попут старомодне даме која чека да јој неко приђе. Времена су се промијенила и сваки гледалац је важан за позориште, сваки посјетилац на концерту и у музеју једнако је битан.

ГЛАС: Прошле године у НПРС смо дочекали премијеру прве опере и то рађене са домаћим снагама. Шта треба урадити даље и какви су у ствари планови везани за најмлађи сегмент куће?

ГРБИЋ: То је процес који дословно мора ићи корак по корак. Кренули смо од првог корака, а то је формирање Симфонијског оркестра при НПРС, како би се поставила основа да се једног дана из оркестра развије балет и опера. Путем аудиција формирали смо један дио ансамбла, тежимо да имамо квалитетан домаћи кадар, али смо и отворени за умјетнике из региона, како би добили оно што нам је потребно. Урадили смо камерну оперу “Бастијен и Бастијена”, са домаћим снагама, уз појачања из региона намијењену најмлађој публици, како би и на тај начин едуковали посјетиоце, да будемо спремни у сваком погледу када, надам се, једног дана поставимо врхунске оперске класике на сцену. Јачамо своје капацитете, како кроз људске, тако и кроз техничке ресурсе, стварамо базу на основу које можемо стварати планове који у овом моменту обухватају неколико концерата и двије опере у актуелној години.

ГЛАС: Какви су даљи планови Народног позоришта Републике Српске  за 2023. годину?

ГРБИЋ: Осим поменутих комада која тренутно радимо или изводимо, имамо доста конкретних планова који су у различитим фазама реализације. Добили смо позив на позоришну олимпијаду у Мађарској од мреже националних театра, што нам је велика част. Такође, имамо у плану копродукцију са позориштем у Копру, једним врло агилним театром, које често прави регионалне сарадње и радићемо са њима “Ромеа и Јулију”, што је велики изазов за цијели колектив. Такође, радићемо у априлу, копродукцију са Народним позориштем у Београду, што смо прије свега предузели како би наши традиционални добри односи са позоришном сценом у Србији  направили још један корак даље од протокола и обећања, јер наша публика воли Београд и српски театар генерално. У питању је нова поставка “Урнебесне трагедије”, у режији Јагоша Марковића, једног од највећих редитеља на овим просторима,  који први пут режира у РС и БиХ. Потписали смо протокол са позориштем “Зоран Радмиловић” из Зајечара, а то је само дио потеза које планирамо извести у наредном периоду.

Слобода

ГЛАС: Посљедње премијере  “Лице” и “Иванов” су комади по дјелима руских писца, нажалост,  нимало популарне националне  културе у добром дијелу Европе у овом тренутку, плашите ли се да ће то бити погрешно схваћено?

ГРБИЋ: Мој став је да култура мора дисати слободно. Не смије се освртати на било какве политичке префиксе или ставове ако жели бити истинска умјетност. Не видим зашто би премијера “Иванова” била проблем било коме. У питању је врхунски комад, који је имао недавно премијеру и у Сарајеву. За “Лице” смо се одлучили због актуелности саме теме и што је врхунски комад написан од стране врхунског писца, не нужно руског, већ само добро писца. Нисмо превише размишљали о томе, јер се просто водимо тиме да дневна политика не смије бити умијешана у културна дешавања, без обзира каква је и чија је политика у питању.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.