Дејан Стојиљковић, добитник Андрићеве награде, за “Глас Српске”: Књижевност одређују писци, а не комесари

Миланка Митрић,Бранислав Предојевић
Foto: Bookmate

Мене од почетка каријере прати та стигма да сам “лак” и “жанровски” писац, па је ово, баш као и награда “Милош Црњански” коју сам добио за роман “Константиново раскршће”, потврда да то што пишем није баш толико “лако”. Андрићево име које награда носи је свакако велика част, али уједно и обавезује.

Рекао је ово у разговору за “Глас Српске” филмски и стрип сценариста, прозни и драмски писац и најновији добитник Андрићеве награде Дејан Стојиљковић говорећи о томе колико му значи признање названо по нашем нобеловцу, додајући да у времену када политика или идеологија одређују подобност писаца и естетску вриједност књижевности посебно значи награда названа по великом писцу.

Стојиљковић је награђен за збирку “Неонски блуз”, а велики траг на савременој књижевној сцени оставио је дјелима “Константиново раскршће”, “Дуге ноћи и црне заставе” и “Олујни бедем”. Један је од сценариста серије “Сенке над Балканом”.

- Постоје награде где жири инсистира да се пише по диктату идеологије и дневне политике, као што је посрнула и све мање битна НИН-ова награда. Као резултат имамо њену девалвацију и чињеницу да се лауреати знају унапред, а награда даје роману у коме је један од ликова уједно и члан жирија. Звучи апсурдно и смешно - али то се заиста дешава. Све то је трагикомично. Али је можда и добро што је тако. Престижне награде треба да носе име великих писаца, а не комесарских памфлета - додаје Стојиљковић који је један од најчитанијих и најзанимљивијих српских писаца.

ГЛАС: У одлуци жирија назначено је да сте у збирци “Неонски блуз” остварили низ упечатљивих приповједних ситуација кроз које се Ваши јунаци непрестано крећу између архетипског и предачког насљеђа с једне стране и налога савременог тренутка с друге стране. Како бисте то објаснили (поготово за оне читаоце који још нису читали Ваше дјело)?

СТОЈИЉКОВИЋ: Традиционално и модерно није баш у толикој супротности како се на први поглед чини. Рецимо, прича која отвара збирку, а која се бави последњим данима светог Валентина, догађа се у старом Риму, а опет је писана модерно у смислу нарације, стила и поетике. Наше наслеђе је уједно и нека врста цивилизацијског памћења, хард диск на коме је похрањено све оно што нас чини људима и што нас је довело до овог тренутка сад. Можемо да учимо на добрим и на лошим искуствима подједнако, на нама је.

ГЛАС: Шта је важно код посматрања контекста насљеђа у садашњем времену? Шта чувамо, шта смо сачували и шта сада стварамо, а може будућим генерацијама да буде насљеђе?

СТОЈИЉКОВИЋ: Ми смо доскоро живели у временима, мислим ту на деведесете, где је било превасходно важно да сачувамо главу на раменима. Изгубили смо доста тога у том периоду, пре свега мислим на људе. Треба, ето, сачувати сећање на те људе, на њихово дело, на оно што су нам значили. Треба учити млађе генерације о томе, јер не могу да знају куда иду ако не знају одакле су кренули.

ГЛАС: Посматрате ли писање као слободан терен за игру и колико бисте рекли да се, у ствари, играте док пишете?

СТОЈИЉКОВИЋ: Одговорићу вам цитатом мог друга и колеге Владе Пиштала: “Кад си дете, све је играчка - и шерпа и виљушка. Кад одрастеш, све је уметност. Уметност је продужетак играња.”

ГЛАС: У “Неонском блузу” спојили сте догађаје на Косову 1999. године, поп звијезде, демоне, серијске убице, рокенрол... односно, спојили сте много различитих ликова, времена и свјетова. Шта бисте рекли да Вам је била намјера да постигнете једном таквом причом (односно причама) и да ли сте у томе успјели?

СТОЈИЉКОВИЋ: Не пишем са намером, тезом, конструкцијом... Пуштам да ме прича води. Осим тога, све те приче нису биле предодређене да заврше у збирци, неке су писане по наруџби, неке за антологије и групне збирке, а неке су дошле саме од себе... Срећом, имам одличну уредницу у “Лагуни” која уме све то лепо да склопи.

ГЛАС: Какав сусрет с Немањом Лукићем чека читаоце у самој приповијетки “Неонски блуз” и најављеном наставку “Константиновог раскршћа”?

СТОЈИЉКОВИЋ: Немања је у транзиционом Београду, на почетку 21. века, жив и здрав и помаже једном приватном детективу да реши 100 година старо убиство за које је он, уједно, и главни осумњичени. Наставак се пише и зваће се “Поноћни људи”, не знам тачно кад ће бити објављен јер радимо серију, па ће се уклапати са тим. Али имам намеру да издам збирку прича са њим као главним јунаком, а ускоро излази и интеграл стрипа “Константиново раскршће”, све три тома у једном.

ГЛАС: Једна прича коју сте прије неколико мјесеци објавили настала је по Џибонијевој пјесми. Како посматрате такво спајање свјетова, музичког и књижевног, и да ли сте на трагу тога планирали неке сличне приче?

СТОЈИЉКОВИЋ: За мене је уметност систем спојених судова. Неко напише музику, неко онда чује ту музику па наслика слику, или као ја, напише причу. Џони Штулић је обожавао Данила Киша, Ијан Кертис из “Џој Дивижна” је стварао под утицајем Достојевског, ја, ето, пишем приче инспирисане Џибовим песмама. Имам идеју да у скорашње време напишем приче по песмама “Анђео у теби” и “Није вриме од недиље”.

ГЛАС: Најавили сте завршетак Вашег циклуса романа о Реду змаја са још два романа у издању “Лагуне” или је то само почетак новог циклуса у Вашем бављењу средњовјековном српском тематиком?

СТОЈИЉКОВИЋ: Потписао сам уговор за романе “Учитељ мачевања” и “Царство небеско”. Први ће изаћи на јесен следеће године. Имао сам намеру да ту укључим и роман о деспоту Стефану Лазаревићу “Последњи Немањић”, али ће он бити самостално дело, а ко зна, можда и почетак неког новог серијала... Ускоро излази у издању “Систем Комикса” адаптација романа “Дуге ноћи и црне заставе” у стрип, други том назван “Ђавољи сановник”. Цртао га је Ненад Цвитичанин.

ГЛАС: Шта бисте могли да нам кажете о ситкому “Феликс”, за који сте писали неколико епизода?

СТОЈИЉКОВИЋ: То је ситком настао по роману Владимира Кецмановића, он је уједно и продуцент. Ради се о причи сличној култној серији “Мућке”, о преваранту Симеону Ракићу и његовој дисфункционалној породици. Главну улогу игра глумачка легенда Тика Станић. То је једна другачија и вешто склопљена серија која се разликује од сличних које се ових дана емитују.

ГЛАС: Какве промјене је пандемија донијела умјетности и како Ви посматрате све ово што се и даље дешава око нас?

СТОЈИЉКОВИЋ: Мислим да је још рано да о томе говоримо. Потребна је временска дистанца. Ето, пандемија је буквално “укинула” сајмове књига, што је велики проблем. Ми уметници се, баш као и сви други, угоститељи, таксисти, трговци, сналазимо како најбоље умемо.

Миљковић

ГЛАС: Након што сте се кроз фикцију бавили животом Иве Андрића у роману “Каинов ожиљак”, сада се бавите животом, тачније речено смрћу Бранка Миљковића у роману “Звезда над празнином”?

СТОЈИЉКОВИЋ: Одувек ме је интригирао Бранков трагични живот пун успона и падова као и његова комплексна, вишеслојна поезија. А имамо и доста заједничког. Бранко је Нишлија, као и ја, пореклом Заплањац, исто као и ја, и морао је да оде у Београд да се тамо књижевно оствари... Исто сам морао и ја да урадим. Спознао је рано шта је сиромаштво, рат, живот на маргини. И ту делимо слично искуство. Он је фасцинантна личност у сваком погледу и све што је остварио, постигао је за само 27 година.

 

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана