Dejan Stojiljković, dobitnik Andrićeve nagrade, za “Glas Srpske”: Književnost određuju pisci, a ne komesari

Rekao je ovo u razgovoru za “Glas Srpske” filmski i strip scenarista, prozni i dramski pisac i najnoviji dobitnik Andrićeve nagrade Dejan Stojiljković govoreći o tome koliko mu znači priznanje nazvano po našem nobelovcu, dodajući da u vremenu kada politika ili ideologija određuju podobnost pisaca i estetsku vrijednost književnosti posebno znači nagrada nazvana po velikom piscu.

Stojiljković je nagrađen za zbirku “Neonski bluz”, a veliki trag na savremenoj književnoj sceni ostavio je djelima “Konstantinovo raskršće”, “Duge noći i crne zastave” i “Olujni bedem”. Jedan je od scenarista serije “Senke nad Balkanom”.

- Postoje nagrade gde žiri insistira da se piše po diktatu ideologije i dnevne politike, kao što je posrnula i sve manje bitna NIN-ova nagrada. Kao rezultat imamo njenu devalvaciju i činjenicu da se laureati znaju unapred, a nagrada daje romanu u kome je jedan od likova ujedno i član žirija. Zvuči apsurdno i smešno - ali to se zaista dešava. Sve to je tragikomično. Ali je možda i dobro što je tako. Prestižne nagrade treba da nose ime velikih pisaca, a ne komesarskih pamfleta - dodaje Stojiljković koji je jedan od najčitanijih i najzanimljivijih srpskih pisaca.

GLAS: U odluci žirija naznačeno je da ste u zbirci “Neonski bluz” ostvarili niz upečatljivih pripovjednih situacija kroz koje se Vaši junaci neprestano kreću između arhetipskog i predačkog nasljeđa s jedne strane i naloga savremenog trenutka s druge strane. Kako biste to objasnili (pogotovo za one čitaoce koji još nisu čitali Vaše djelo)?

STOJILjKOVIĆ: Tradicionalno i moderno nije baš u tolikoj suprotnosti kako se na prvi pogled čini. Recimo, priča koja otvara zbirku, a koja se bavi poslednjim danima svetog Valentina, događa se u starom Rimu, a opet je pisana moderno u smislu naracije, stila i poetike. Naše nasleđe je ujedno i neka vrsta civilizacijskog pamćenja, hard disk na kome je pohranjeno sve ono što nas čini ljudima i što nas je dovelo do ovog trenutka sad. Možemo da učimo na dobrim i na lošim iskustvima podjednako, na nama je.

GLAS: Šta je važno kod posmatranja konteksta nasljeđa u sadašnjem vremenu? Šta čuvamo, šta smo sačuvali i šta sada stvaramo, a može budućim generacijama da bude nasljeđe?

STOJILjKOVIĆ: Mi smo doskoro živeli u vremenima, mislim tu na devedesete, gde je bilo prevashodno važno da sačuvamo glavu na ramenima. Izgubili smo dosta toga u tom periodu, pre svega mislim na ljude. Treba, eto, sačuvati sećanje na te ljude, na njihovo delo, na ono što su nam značili. Treba učiti mlađe generacije o tome, jer ne mogu da znaju kuda idu ako ne znaju odakle su krenuli.

GLAS: Posmatrate li pisanje kao slobodan teren za igru i koliko biste rekli da se, u stvari, igrate dok pišete?

STOJILjKOVIĆ: Odgovoriću vam citatom mog druga i kolege Vlade Pištala: “Kad si dete, sve je igračka - i šerpa i viljuška. Kad odrasteš, sve je umetnost. Umetnost je produžetak igranja.”

GLAS: U “Neonskom bluzu” spojili ste događaje na Kosovu 1999. godine, pop zvijezde, demone, serijske ubice, rokenrol... odnosno, spojili ste mnogo različitih likova, vremena i svjetova. Šta biste rekli da Vam je bila namjera da postignete jednom takvom pričom (odnosno pričama) i da li ste u tome uspjeli?

STOJILjKOVIĆ: Ne pišem sa namerom, tezom, konstrukcijom... Puštam da me priča vodi. Osim toga, sve te priče nisu bile predodređene da završe u zbirci, neke su pisane po narudžbi, neke za antologije i grupne zbirke, a neke su došle same od sebe... Srećom, imam odličnu urednicu u “Laguni” koja ume sve to lepo da sklopi.

GLAS: Kakav susret s Nemanjom Lukićem čeka čitaoce u samoj pripovijetki “Neonski bluz” i najavljenom nastavku “Konstantinovog raskršća”?

STOJILjKOVIĆ: Nemanja je u tranzicionom Beogradu, na početku 21. veka, živ i zdrav i pomaže jednom privatnom detektivu da reši 100 godina staro ubistvo za koje je on, ujedno, i glavni osumnjičeni. Nastavak se piše i zvaće se “Ponoćni ljudi”, ne znam tačno kad će biti objavljen jer radimo seriju, pa će se uklapati sa tim. Ali imam nameru da izdam zbirku priča sa njim kao glavnim junakom, a uskoro izlazi i integral stripa “Konstantinovo raskršće”, sve tri toma u jednom.

GLAS: Jedna priča koju ste prije nekoliko mjeseci objavili nastala je po Džibonijevoj pjesmi. Kako posmatrate takvo spajanje svjetova, muzičkog i književnog, i da li ste na tragu toga planirali neke slične priče?

STOJILjKOVIĆ: Za mene je umetnost sistem spojenih sudova. Neko napiše muziku, neko onda čuje tu muziku pa naslika sliku, ili kao ja, napiše priču. Džoni Štulić je obožavao Danila Kiša, Ijan Kertis iz “Džoj Divižna” je stvarao pod uticajem Dostojevskog, ja, eto, pišem priče inspirisane Džibovim pesmama. Imam ideju da u skorašnje vreme napišem priče po pesmama “Anđeo u tebi” i “Nije vrime od nedilje”.

GLAS: Najavili ste završetak Vašeg ciklusa romana o Redu zmaja sa još dva romana u izdanju “Lagune” ili je to samo početak novog ciklusa u Vašem bavljenju srednjovjekovnom srpskom tematikom?

STOJILjKOVIĆ: Potpisao sam ugovor za romane “Učitelj mačevanja” i “Carstvo nebesko”. Prvi će izaći na jesen sledeće godine. Imao sam nameru da tu uključim i roman o despotu Stefanu Lazareviću “Poslednji Nemanjić”, ali će on biti samostalno delo, a ko zna, možda i početak nekog novog serijala... Uskoro izlazi u izdanju “Sistem Komiksa” adaptacija romana “Duge noći i crne zastave” u strip, drugi tom nazvan “Đavolji sanovnik”. Crtao ga je Nenad Cvitičanin.

GLAS: Šta biste mogli da nam kažete o sitkomu “Feliks”, za koji ste pisali nekoliko epizoda?

STOJILjKOVIĆ: To je sitkom nastao po romanu Vladimira Kecmanovića, on je ujedno i producent. Radi se o priči sličnoj kultnoj seriji “Mućke”, o prevarantu Simeonu Rakiću i njegovoj disfunkcionalnoj porodici. Glavnu ulogu igra glumačka legenda Tika Stanić. To je jedna drugačija i vešto sklopljena serija koja se razlikuje od sličnih koje se ovih dana emituju.

GLAS: Kakve promjene je pandemija donijela umjetnosti i kako Vi posmatrate sve ovo što se i dalje dešava oko nas?

STOJILjKOVIĆ: Mislim da je još rano da o tome govorimo. Potrebna je vremenska distanca. Eto, pandemija je bukvalno “ukinula” sajmove knjiga, što je veliki problem. Mi umetnici se, baš kao i svi drugi, ugostitelji, taksisti, trgovci, snalazimo kako najbolje umemo.

Miljković

GLAS: Nakon što ste se kroz fikciju bavili životom Ive Andrića u romanu “Kainov ožiljak”, sada se bavite životom, tačnije rečeno smrću Branka Miljkovića u romanu “Zvezda nad prazninom”?

STOJILjKOVIĆ: Oduvek me je intrigirao Brankov tragični život pun uspona i padova kao i njegova kompleksna, višeslojna poezija. A imamo i dosta zajedničkog. Branko je Nišlija, kao i ja, poreklom Zaplanjac, isto kao i ja, i morao je da ode u Beograd da se tamo književno ostvari... Isto sam morao i ja da uradim. Spoznao je rano šta je siromaštvo, rat, život na margini. I tu delimo slično iskustvo. On je fascinantna ličnost u svakom pogledu i sve što je ostvario, postigao je za samo 27 godina.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.