Бранко Росић, писац, новинар и музичар, за "Глас Српске": У кориди живота Срби имају улогу бикова

Рекао је ово за "Глас Српске" Бранко Росић, писац, новинар и музичар, објашњавајући како је његов посљедњи роман "Долазак матадора" добио један двоакордно панкерски наслов, како по ритмици тако и енергији, у смислу да је још директнији и јаснији у писању него његова претходна два дужа наслова "А тако је добро почело" (2015) и "За сутра најављују коначно разведравање" (2018). Једна од најзанимљивијих личности културног живота Београда у протеклих 40 година каже да је сажетост у стилу и називу донекле и посљедица мањка времена за писање.

- Можда је ова огољеност стила последица мањка времена. Једва сам написао роман. Када си писац, увек имаш резервни посао, у мом случају новинарство, које ми узима много времена, тако да, искрено, не знам када сам га писао, вероватно у паузама посла што ми је уписан у радњу књижицу. Професорка Дубравка Стојановић је на промоцији књиге рекла да завиди историчарима овог времена, јер ће имати готов материјал за своје текстове у мом роману. Иако нисам писао новинарску књигу, већ прозну фикцију о судбини двојице људи, у тој причи и те како има осврта на данашње прилике у свету и код нас. Нисам желео да пишем документаристички, дневно-политички роман, баш због тога што се ту нисам видео као новинар, већ као романописац, али изгледа да је тешко побећи од себе.

ГЛАС: Колико је новинарство криво за Вашу убитачну директност реченица, које не околишају, већ ударају у суштину или, боље речено, преносе ствари у једном низу телеграфских слика, које не остављају много шансе читаоцу?

РОСИЋ: Сигурно јесте. Новинарство ми је, пре свега, помогло да уђем или, боље речно, да се приближим свету људи о којима пишем у роману. Свет маркетинга и адвертајзинга, како пословног тако и политичког, о коме нисам знао раније много. Са друге стране, овде је увек проблем када новинар пише роман, јер се очекује новинарство у роману, али у мом случају новинарство је било само добра прилика да боље видим ствари са дистанце. Писање за новине дефинитивно јесте изоштрило мој прозни стил у смислу сажетости, прецизности и директности реченице. У једној од критика романа чак је поменуто да је ово "роман који вас ухвати и вози у петој брзини", за разлику од дела домаће књижевности у којој читамо 100 страница на којима јунак устане из кревета, скида пиџаму и пије кафу размишљајући о ко зна чему (смијех). Не могу да пишем тако чак када бих и желео, јер дословно скидам све сувишно из приче како бих био директнији.

ГЛАС: Цитирате на почетку књиге Џефрија Френсиса Фишера: "Осећам се као школарац уочи празника или као матадор који је одлучио да не уђе у арену с биковима. Ко је Ваш матадор из наслова и зашто је одустао од оног што му је било цијели живот до тада?

РОСИЋ: Тражио сам свесно кратак наслов за роман након та два епска, јер су ме читаоци критиковали: "Скрати, бре, мало те наслове, не можемо изговорити како се књига зове када је тражимо у књижари".

Морао сам мало размишљати маркетиншки када сам већ на сцени, морао сам размишљати о перцепцији и одјеку, о продаји и читаности, тако да сам свесно одлучио да наслов буде "Долазак матадора", да читаоци мање стружу језик и зубе. И сад назив звучи дефинитивно филмски, помало блокбастерски. Иако у књизи нема правог бика нити матадора. Некако сам видео нас Србе као бика у тој животној кориди. Једном је код нас чак одржана права корида и публика је масовно навијала за бика, што прилично јасно говори о нама и нашем менталитету. Сви смо ми бикови и све нас јури тај матадор живота, манифестован кроз обичне ствари попут плаћања рачуна, до неких озбиљнијих животних ситуација. Иза сваког угла чека нас неки матадор са мачем у руци док се свакодневно боримо да преживимо у кориди живота.

ГЛАС: Нисте милостиви у Вашој прози према глобализму и љепотама либералног капитализма, који у доброј мјери одређује судбине Ваших јунака, који углавном потичу из оног друштвеног слоја којег је транзиција из социјализма у демократију "појела", а што се некад декларисао као средња класа?

РОСИЋ: Модерни корпорацијски капитализам је лукав. И како нас је "Клеш" давно научио, увек победи. Они данас имају те огромне зграде, код нас, рецимо, на Новом Београду, гдје је све сређено, типа дневна соба за раднике, цвеће, огромне плазме, "лејзи бегови", стони фудбал... одомаћују људе да што више буду на послу. Зову те на "тим билдинг" суботом, па дружење недељом, све као раде за тебе, а ти полако и неосетно остајеш дуже на послу. Мени, искрено, некако је лакше гледати те људе у државним пословима који у три "запале" кући, него ове добро плаћене корпоративце који куће не виде до спавања. У либералном капитализму све је тако зашећерено, некако дехуманизовано, да се ја осећам као неки усамљени трубадур, неки ПР који говори у име свих нас које капитализам полако, али сигурно гњечи. Данас, рецимо, немате више правих градских фрикова у Београду, јер се не уклапају у практична времена. Данас, ако си неснађен, ти идеш на одељење у шкарт, слободе је, било какве, једноставно речено, све мање...

ГЛАС: Уклопи се или умри?

РОДИЋ: Управо тако. Уклопи се или те нема. Капитализам је суров, интересује га профит, а не емоције, иако те све време убеђује у супротно, док се у социјализму, уз све његове грешке, ипак, донекле водило рачуна о човеку.

ГЛАС: Мрачна је судбина на страницама прозе српског панкера с краја седамдесетих снашла и Бона Вокса, човјека који је од ирског панкера с краја седамдесетих, преко статуса глобалног рок хероја завршио као сопствена карикатура у лику дежурног месијанског спасиоца политички коректних момената поменутог глобализма?

РОСИЋ: Писао сам роман у доба короне, седећи код куће. И размишљао сам, типа: "Шта да имам новца као Боно, да ли бих морао дати дио у добротворне сврхе, као он?" Од тога је кренула идеја о његовом "гостовању" у мом роману, али генерално, дословно се јежим од те политичке коректности. Он ми је био идеалан као једна политичка шепртља која се петља у све, да га убацим, пошто имам једну модерну Јованку Орлеанку у књизи која покреће друштвену револуцију, било ми је немогуће да то прође без његовог присуства. Наравно, то је написано у једном ироничном кључу код мене, али у стварном животу није далеко од истине. Чим је почео рат у Украјини, Боно снима песму, чим је избила пандемија и кренуло ношење маски, Боно се огласио о томе итд. Један лик којем није довољан формат рок песме да се изрази, већ се мора гурати свуда износећи друштвене и политичке ставове које нико од њега не тражи. Хтео сам да ухватим дух времена у којем царује та баналност и глупост, једна поза уместо стварног идеала, а он се идеално наместио за то својим деловањем последњих деценија. Уместо да ужива у папучама, крај камина у неком дворцу код Даблина. Што је похвално за његову радну књижицу бунтовника, али нисам сигуран колико то стварно неком помаже и колико се банализује људска несрећа у овом добу кроз његов ангажман или, рецимо, сликања Зеленског и супруге за "Вог".

ГЛАС: Често се, посебно кроз форму интервјуа за "Недељник", бавите јунацима наше "боље прошлости", али колико Вам се чини да носталгија за њима не дозвољава да створимо неке нове јунаке, а којих има, али некако остају у другом плану озбиљнијих медија, који продају носталгију?

РОСИЋ: На промоцији у Новој Вароши сам рекао да сам имао конфузију у представљању себе као књижевника. Као новинар често се бавим прошлошћу, посебно кроз разговоре са људима који су били хероји ранијих времена, док као књижевник пишем о садашњости, нећу рећи да сам модеран, али јесам савремени писац. Мало ми је, искрено, и досадило да гањам те људе са великом "километражом" код толико добрих ствари из овог времена, али, са друге стране, читаоци немају дилеме око тога, желе прошлост. Једноставно речено, желе људе који су дио њихових носталгичних сећања.

ГЛАС: То звучи мало сурово, али је прилично истинито?

РОСИЋ: Дефинитивно. Причао сам прије неки дан са менаџером који ми је рекао да бенд "Буч Кесиди" прави концерт у Загребу на Шалати. Да имају план да направе концерт на Ташмајдану. Што је супер ствар, да ти бендови стварају своју публику путем мрежа. Ја сам био у неком жирију када су "Буч Кесиди" почињали и момци су ме одушевили, а данас могу напунити стадион. То ми је охрабрење, да мејнстрим може бити одличан бенд као што је "Буч Кесиди". Са друге стране, добар дио класичних медија стоји незаинтересован да се укључи у тај процес, правећи по ко зна који пут интервју, не знам сад, рецимо, са Бреговићем или тако неким умјетником дужег стажа.

ГЛАС: Кад смо код боље прошлости, као директном учеснику тих времена са бендовима "Урбана герила" и "Берлинер Страссе", зашто други талас београдских бендова са почетка осамдесетих (Артистичка радна акција) није успио поновити оно што је "Пакет аранжман" екипа успјела? Једно је сигурно, квалитета и талента је неоспорно било, шта је недостајало?

РОСИЋ: Бићу врло конкретан. Пре свега, била је огромна разлика у годинама. "Урбана герила" је свирала на концертима са "Шарлом Акробатом" или "Идолима", али смо били седам година млађи од њих. Они су имали девојке, ишли на летовања, свирали по Југи, док смо ми били 15-годишњаци који су до 11 часова морали бити код куће због родитеља (смијех). То су биле неке кључне ствари, они су свакако били бољи и зрелији бендови, са искуством, али већина бендова моје генерације била је одлична, са јаким песмама, попут, рецимо, "ТВ-Морона", који су били сјајан повер поп бенд, створен да направи посао. Са друге стране, ми смо били деца усмереног образовања, знало се, значи, три или четири године средње школе, па војска. Данас то делује смешно, али тада није било, јер када ти два или три члана групе оду у војску, моментум се губи, мењају се људи, пуцају односи и бенда више нема. И воз је прошао...

ГЛАС: Значи, ипак унутрашњи разлози, а не спољни?

РОСИЋ: Дефинитивно. И наше године јесу кључна разлика између генерације "Пакет аранжмана" и генерације "Артистичке радне акције". Поменули смо већ капитализам, он воли успех и "Југотон" је желео да са нама понови успех "Пакета", али нас више није било када су они били спремни да нас промовишу. Талента је ту било много, погледајте људе из тих бендова, попут Цанета, Срђана Драгојевића, Владимира Арсенијевића, Уроша Ђурића, Локе Нешића, Жике Тодоровића, Ђилета Марковића..., персонално смо оставили снажан утицај на културну сцену, не само Београда већ и шире. Сачували смо култ статус и много људи и данас воли тај албум, без обзира на то што је то могла постати далеко већа прича.

ГЛАС: Када се помене Ваша музичка каријера, бенд "Виборг Далас" се ријетко помиње иако је иза њега остао један одличан албум и звук који је сјајно ухватио тренутак времена деведесетих. Како Вам се из ове позиције чини тај пројекат?

РОСИЋ: Дошао сам као нека врста помоћи у бенд као текстописац пошто су чланови групе били доста млађи од мене. Било је то занимљиво време, они су јако добро свирали, такође, изгледали су јако занимљиво, а мени се допао тај њихов поп звук, опуштен у односу на доста суморнија времена деведесетих. Имали су фантастичан старт, ушли су на радијске листе, свирали су као предгрупа "Обојеном програму", снимили су албум. Нажалост, тада је све кренуло низбрдо, све се то дешавало пред бомбардовање и та ситуација је узела данак, некако ми је то остало у сећању као једна вредна, али недовршена прича. И тада се видело да су те генерације доста практичније за разлику од моје генерације, која је била прилично ирационална. Ми смо веровали да је музика или новинарство (смијех) важна ствар, док су они већ били окренути ономе што је практично. За разлику од нас, били су доста спремнији за капитализам.

Челзи

ГЛАС: Као великом навијачу Челзија, како Вам се чини будућност омиљеног клуба у тренутку када се његов спасилац Роман Абрамович нашао на супротној страни од интереса "гордог Албиона", док је код куће сумњив због наглашене склоности према англофилији?

РОСИЋ: Рекао бих да ситуација није баш оптимистична за њега (смијех). Што се тиче клуба, нисам сигуран, да будем искрен. Једна ера је завршена и то она велика, јер искрени навијачи попут мене цене оно што је Абрамович урадио за клуб, исто као што су сада велика очекивања навијача Њукасла, када је он прешао у руке шеика. Чак смо мислили да Абрамович јури за брзим резултатима док није дошао нови власник Американац, који је направо гомилу играчких измена, променио је тренера, потрошио доста новца, али клуб није направио нешто спектакуларно. С друге стране, могуће је да се Абрамович и врати, јер када настане мир у Украјини, капитал увек нађе пут до профита без обзира на то чији предзнак носи.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.