Branko Rosić, pisac, novinar i muzičar, za "Glas Srpske": U koridi života Srbi imaju ulogu bikova

Rekao je ovo za "Glas Srpske" Branko Rosić, pisac, novinar i muzičar, objašnjavajući kako je njegov posljednji roman "Dolazak matadora" dobio jedan dvoakordno pankerski naslov, kako po ritmici tako i energiji, u smislu da je još direktniji i jasniji u pisanju nego njegova prethodna dva duža naslova "A tako je dobro počelo" (2015) i "Za sutra najavljuju konačno razvedravanje" (2018). Jedna od najzanimljivijih ličnosti kulturnog života Beograda u proteklih 40 godina kaže da je sažetost u stilu i nazivu donekle i posljedica manjka vremena za pisanje.

- Možda je ova ogoljenost stila posledica manjka vremena. Jedva sam napisao roman. Kada si pisac, uvek imaš rezervni posao, u mom slučaju novinarstvo, koje mi uzima mnogo vremena, tako da, iskreno, ne znam kada sam ga pisao, verovatno u pauzama posla što mi je upisan u radnju knjižicu. Profesorka Dubravka Stojanović je na promociji knjige rekla da zavidi istoričarima ovog vremena, jer će imati gotov materijal za svoje tekstove u mom romanu. Iako nisam pisao novinarsku knjigu, već proznu fikciju o sudbini dvojice ljudi, u toj priči i te kako ima osvrta na današnje prilike u svetu i kod nas. Nisam želeo da pišem dokumentaristički, dnevno-politički roman, baš zbog toga što se tu nisam video kao novinar, već kao romanopisac, ali izgleda da je teško pobeći od sebe.

GLAS: Koliko je novinarstvo krivo za Vašu ubitačnu direktnost rečenica, koje ne okolišaju, već udaraju u suštinu ili, bolje rečeno, prenose stvari u jednom nizu telegrafskih slika, koje ne ostavljaju mnogo šanse čitaocu?

ROSIĆ: Sigurno jeste. Novinarstvo mi je, pre svega, pomoglo da uđem ili, bolje rečno, da se približim svetu ljudi o kojima pišem u romanu. Svet marketinga i advertajzinga, kako poslovnog tako i političkog, o kome nisam znao ranije mnogo. Sa druge strane, ovde je uvek problem kada novinar piše roman, jer se očekuje novinarstvo u romanu, ali u mom slučaju novinarstvo je bilo samo dobra prilika da bolje vidim stvari sa distance. Pisanje za novine definitivno jeste izoštrilo moj prozni stil u smislu sažetosti, preciznosti i direktnosti rečenice. U jednoj od kritika romana čak je pomenuto da je ovo "roman koji vas uhvati i vozi u petoj brzini", za razliku od dela domaće književnosti u kojoj čitamo 100 stranica na kojima junak ustane iz kreveta, skida pidžamu i pije kafu razmišljajući o ko zna čemu (smijeh). Ne mogu da pišem tako čak kada bih i želeo, jer doslovno skidam sve suvišno iz priče kako bih bio direktniji.

GLAS: Citirate na početku knjige Džefrija Frensisa Fišera: "Osećam se kao školarac uoči praznika ili kao matador koji je odlučio da ne uđe u arenu s bikovima. Ko je Vaš matador iz naslova i zašto je odustao od onog što mu je bilo cijeli život do tada?

ROSIĆ: Tražio sam svesno kratak naslov za roman nakon ta dva epska, jer su me čitaoci kritikovali: "Skrati, bre, malo te naslove, ne možemo izgovoriti kako se knjiga zove kada je tražimo u knjižari".

Morao sam malo razmišljati marketinški kada sam već na sceni, morao sam razmišljati o percepciji i odjeku, o prodaji i čitanosti, tako da sam svesno odlučio da naslov bude "Dolazak matadora", da čitaoci manje stružu jezik i zube. I sad naziv zvuči definitivno filmski, pomalo blokbasterski. Iako u knjizi nema pravog bika niti matadora. Nekako sam video nas Srbe kao bika u toj životnoj koridi. Jednom je kod nas čak održana prava korida i publika je masovno navijala za bika, što prilično jasno govori o nama i našem mentalitetu. Svi smo mi bikovi i sve nas juri taj matador života, manifestovan kroz obične stvari poput plaćanja računa, do nekih ozbiljnijih životnih situacija. Iza svakog ugla čeka nas neki matador sa mačem u ruci dok se svakodnevno borimo da preživimo u koridi života.

GLAS: Niste milostivi u Vašoj prozi prema globalizmu i ljepotama liberalnog kapitalizma, koji u dobroj mjeri određuje sudbine Vaših junaka, koji uglavnom potiču iz onog društvenog sloja kojeg je tranzicija iz socijalizma u demokratiju "pojela", a što se nekad deklarisao kao srednja klasa?

ROSIĆ: Moderni korporacijski kapitalizam je lukav. I kako nas je "Kleš" davno naučio, uvek pobedi. Oni danas imaju te ogromne zgrade, kod nas, recimo, na Novom Beogradu, gdje je sve sređeno, tipa dnevna soba za radnike, cveće, ogromne plazme, "lejzi begovi", stoni fudbal... odomaćuju ljude da što više budu na poslu. Zovu te na "tim bilding" subotom, pa druženje nedeljom, sve kao rade za tebe, a ti polako i neosetno ostaješ duže na poslu. Meni, iskreno, nekako je lakše gledati te ljude u državnim poslovima koji u tri "zapale" kući, nego ove dobro plaćene korporativce koji kuće ne vide do spavanja. U liberalnom kapitalizmu sve je tako zašećereno, nekako dehumanizovano, da se ja osećam kao neki usamljeni trubadur, neki PR koji govori u ime svih nas koje kapitalizam polako, ali sigurno gnječi. Danas, recimo, nemate više pravih gradskih frikova u Beogradu, jer se ne uklapaju u praktična vremena. Danas, ako si nesnađen, ti ideš na odeljenje u škart, slobode je, bilo kakve, jednostavno rečeno, sve manje...

GLAS: Uklopi se ili umri?

RODIĆ: Upravo tako. Uklopi se ili te nema. Kapitalizam je surov, interesuje ga profit, a ne emocije, iako te sve vreme ubeđuje u suprotno, dok se u socijalizmu, uz sve njegove greške, ipak, donekle vodilo računa o čoveku.

GLAS: Mračna je sudbina na stranicama proze srpskog pankera s kraja sedamdesetih snašla i Bona Voksa, čovjeka koji je od irskog pankera s kraja sedamdesetih, preko statusa globalnog rok heroja završio kao sopstvena karikatura u liku dežurnog mesijanskog spasioca politički korektnih momenata pomenutog globalizma?

ROSIĆ: Pisao sam roman u doba korone, sedeći kod kuće. I razmišljao sam, tipa: "Šta da imam novca kao Bono, da li bih morao dati dio u dobrotvorne svrhe, kao on?" Od toga je krenula ideja o njegovom "gostovanju" u mom romanu, ali generalno, doslovno se ježim od te političke korektnosti. On mi je bio idealan kao jedna politička šeprtlja koja se petlja u sve, da ga ubacim, pošto imam jednu modernu Jovanku Orleanku u knjizi koja pokreće društvenu revoluciju, bilo mi je nemoguće da to prođe bez njegovog prisustva. Naravno, to je napisano u jednom ironičnom ključu kod mene, ali u stvarnom životu nije daleko od istine. Čim je počeo rat u Ukrajini, Bono snima pesmu, čim je izbila pandemija i krenulo nošenje maski, Bono se oglasio o tome itd. Jedan lik kojem nije dovoljan format rok pesme da se izrazi, već se mora gurati svuda iznoseći društvene i političke stavove koje niko od njega ne traži. Hteo sam da uhvatim duh vremena u kojem caruje ta banalnost i glupost, jedna poza umesto stvarnog ideala, a on se idealno namestio za to svojim delovanjem poslednjih decenija. Umesto da uživa u papučama, kraj kamina u nekom dvorcu kod Dablina. Što je pohvalno za njegovu radnu knjižicu buntovnika, ali nisam siguran koliko to stvarno nekom pomaže i koliko se banalizuje ljudska nesreća u ovom dobu kroz njegov angažman ili, recimo, slikanja Zelenskog i supruge za "Vog".

GLAS: Često se, posebno kroz formu intervjua za "Nedeljnik", bavite junacima naše "bolje prošlosti", ali koliko Vam se čini da nostalgija za njima ne dozvoljava da stvorimo neke nove junake, a kojih ima, ali nekako ostaju u drugom planu ozbiljnijih medija, koji prodaju nostalgiju?

ROSIĆ: Na promociji u Novoj Varoši sam rekao da sam imao konfuziju u predstavljanju sebe kao književnika. Kao novinar često se bavim prošlošću, posebno kroz razgovore sa ljudima koji su bili heroji ranijih vremena, dok kao književnik pišem o sadašnjosti, neću reći da sam moderan, ali jesam savremeni pisac. Malo mi je, iskreno, i dosadilo da ganjam te ljude sa velikom "kilometražom" kod toliko dobrih stvari iz ovog vremena, ali, sa druge strane, čitaoci nemaju dileme oko toga, žele prošlost. Jednostavno rečeno, žele ljude koji su dio njihovih nostalgičnih sećanja.

GLAS: To zvuči malo surovo, ali je prilično istinito?

ROSIĆ: Definitivno. Pričao sam prije neki dan sa menadžerom koji mi je rekao da bend "Buč Kesidi" pravi koncert u Zagrebu na Šalati. Da imaju plan da naprave koncert na Tašmajdanu. Što je super stvar, da ti bendovi stvaraju svoju publiku putem mreža. Ja sam bio u nekom žiriju kada su "Buč Kesidi" počinjali i momci su me oduševili, a danas mogu napuniti stadion. To mi je ohrabrenje, da mejnstrim može biti odličan bend kao što je "Buč Kesidi". Sa druge strane, dobar dio klasičnih medija stoji nezainteresovan da se uključi u taj proces, praveći po ko zna koji put intervju, ne znam sad, recimo, sa Bregovićem ili tako nekim umjetnikom dužeg staža.

GLAS: Kad smo kod bolje prošlosti, kao direktnom učesniku tih vremena sa bendovima "Urbana gerila" i "Berliner Strasse", zašto drugi talas beogradskih bendova sa početka osamdesetih (Artistička radna akcija) nije uspio ponoviti ono što je "Paket aranžman" ekipa uspjela? Jedno je sigurno, kvaliteta i talenta je neosporno bilo, šta je nedostajalo?

ROSIĆ: Biću vrlo konkretan. Pre svega, bila je ogromna razlika u godinama. "Urbana gerila" je svirala na koncertima sa "Šarlom Akrobatom" ili "Idolima", ali smo bili sedam godina mlađi od njih. Oni su imali devojke, išli na letovanja, svirali po Jugi, dok smo mi bili 15-godišnjaci koji su do 11 časova morali biti kod kuće zbog roditelja (smijeh). To su bile neke ključne stvari, oni su svakako bili bolji i zreliji bendovi, sa iskustvom, ali većina bendova moje generacije bila je odlična, sa jakim pesmama, poput, recimo, "TV-Morona", koji su bili sjajan pover pop bend, stvoren da napravi posao. Sa druge strane, mi smo bili deca usmerenog obrazovanja, znalo se, znači, tri ili četiri godine srednje škole, pa vojska. Danas to deluje smešno, ali tada nije bilo, jer kada ti dva ili tri člana grupe odu u vojsku, momentum se gubi, menjaju se ljudi, pucaju odnosi i benda više nema. I voz je prošao...

GLAS: Znači, ipak unutrašnji razlozi, a ne spoljni?

ROSIĆ: Definitivno. I naše godine jesu ključna razlika između generacije "Paket aranžmana" i generacije "Artističke radne akcije". Pomenuli smo već kapitalizam, on voli uspeh i "Jugoton" je želeo da sa nama ponovi uspeh "Paketa", ali nas više nije bilo kada su oni bili spremni da nas promovišu. Talenta je tu bilo mnogo, pogledajte ljude iz tih bendova, poput Caneta, Srđana Dragojevića, Vladimira Arsenijevića, Uroša Đurića, Loke Nešića, Žike Todorovića, Đileta Markovića..., personalno smo ostavili snažan uticaj na kulturnu scenu, ne samo Beograda već i šire. Sačuvali smo kult status i mnogo ljudi i danas voli taj album, bez obzira na to što je to mogla postati daleko veća priča.

GLAS: Kada se pomene Vaša muzička karijera, bend "Viborg Dalas" se rijetko pominje iako je iza njega ostao jedan odličan album i zvuk koji je sjajno uhvatio trenutak vremena devedesetih. Kako Vam se iz ove pozicije čini taj projekat?

ROSIĆ: Došao sam kao neka vrsta pomoći u bend kao tekstopisac pošto su članovi grupe bili dosta mlađi od mene. Bilo je to zanimljivo vreme, oni su jako dobro svirali, takođe, izgledali su jako zanimljivo, a meni se dopao taj njihov pop zvuk, opušten u odnosu na dosta sumornija vremena devedesetih. Imali su fantastičan start, ušli su na radijske liste, svirali su kao predgrupa "Obojenom programu", snimili su album. Nažalost, tada je sve krenulo nizbrdo, sve se to dešavalo pred bombardovanje i ta situacija je uzela danak, nekako mi je to ostalo u sećanju kao jedna vredna, ali nedovršena priča. I tada se videlo da su te generacije dosta praktičnije za razliku od moje generacije, koja je bila prilično iracionalna. Mi smo verovali da je muzika ili novinarstvo (smijeh) važna stvar, dok su oni već bili okrenuti onome što je praktično. Za razliku od nas, bili su dosta spremniji za kapitalizam.

Čelzi

GLAS: Kao velikom navijaču Čelzija, kako Vam se čini budućnost omiljenog kluba u trenutku kada se njegov spasilac Roman Abramovič našao na suprotnoj strani od interesa "gordog Albiona", dok je kod kuće sumnjiv zbog naglašene sklonosti prema anglofiliji?

ROSIĆ: Rekao bih da situacija nije baš optimistična za njega (smijeh). Što se tiče kluba, nisam siguran, da budem iskren. Jedna era je završena i to ona velika, jer iskreni navijači poput mene cene ono što je Abramovič uradio za klub, isto kao što su sada velika očekivanja navijača Njukasla, kada je on prešao u ruke šeika. Čak smo mislili da Abramovič juri za brzim rezultatima dok nije došao novi vlasnik Amerikanac, koji je napravo gomilu igračkih izmena, promenio je trenera, potrošio dosta novca, ali klub nije napravio nešto spektakularno. S druge strane, moguće je da se Abramovič i vrati, jer kada nastane mir u Ukrajini, kapital uvek nađe put do profita bez obzira na to čiji predznak nosi.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.