Божидар Маљковић, предсједник Олимпијског комитета Србије: Освајачи медаља су народни хероји

Два пута је био проглашен и за најбољег тренера Европе, а након повлачења са клупе, од 2017. године налази се на челу Олимпијског комитета Србије.

И на тој функцији је наставио са успјесима па су на прошлим играма у Токију спортисти Србије освојили рекордан број медаља. Наредне 2024. године слиједи нови велики изазов - Олимпијске игре у Паризу. Божидар Маљковић је ове године предсједник жирија за избор најбољих спортиста Републике Српске, традиционалне “Гласове” манифестације.

ГЛАС: Како теку припреме Олимпијског комитета Србије за такмичења у Паризу?

МАЉКОВИЋ: Олимпијски комитет Србије чини све да помогне нашим спортистима да изборе пласман на Олимпијске игре у Париз. Систем квалификација је веома тежак. Сам пласман на Олимпијске игре је велики успех. Освајањем медаље спортисти за мене постају народни хероји. Олимпијске игре су нешто посебно, најлепши амбијент и видим да се Париз спрема да направи спектакл. 206 бродова са заставама држава ће ићи реком, а онда ће део церемоније бити код Ајфелове куле. Ништа слично није виђено. Био сам на седам завршних турнира у кошарци, али такав амбијент никад неће моћи да буде надмашен. Радимо стално да бисмо спортистима омогућили што боље услове за рад и како би они презентовали земљу на најбољи начин.

ГЛАС: На прошлим играма Србија је остварила рекордан учинак. Може ли он да се надмаши?

МАЉКОВИЋ: На прошлим Олимпијским играма направили смо најбољи резултат, освојили смо десет медаља (три златне, сребро и шест бронзи). Желимо да надмашимо тај резултат бар за једну медаљу. Биће веома тешко, а прогнозе иду од еуфоричних до трагичних. Не волим да прогнозирам, нисам метеоролог. Желим да наш тим обезбеди најбоље услове и да нас здравље послужи. Нажалост, имали смо пех да се на наредним играма укида карате где би Јована Прековић била велики адут, јер је у својој категорији била доминантна. Такође имамо проблеме у ватерполо селекцији, али сматрам да они нису нерешиви. Наравно, наши главни адути су тенисер Новак Ђоковић и атлетичарка Ивана Вулета који у Токију нису узели медаље. Овде ће имати заиста велики мотив и надам се да ће имати више среће у Паризу. Имамо на списку и младе наде атлетичарке Адриану Вилагош и Ангелину Топић пред којим је лијепа будућност и њихов напредак иде добрим током.

ГЛАС: Колико спортиста из Србије очекујете на Играма?

МАЉКОВИЋ: Тренутно смо на 51 обезбеђеној визи за Олимпијске ире, а права искушења тек предстоје. Верујем да ће се тај број значајно повећати. Имамо доста такмичара у појединачним спортовима који су близу пласмана у Париз, такође следе додатне квалификације у тимским спортовима где ћемо тражити своју шансу. Настојимо да спорт дигнемо на већи ниво. Потребно је да додатно поправимо инфраструктуру. Последњи базен смо направили пре 40 година. Наш буџет је шест милиона евра, а ево навешћу да само Веслачки савез Мађарске има 20 милиона. Председник Србије Александар Вучић нам доста помаже. Добили смо нове стадионе у Лозници, Зајечару и Лесковцу у плану је национални фудбалски стадион. Такође недавно су отворене просторије Боксерског савеза, тако да све иде напред. Улагања су велика и требамо направити план приоритета у изградњи.

ГЛАС: Вратимо се Вашој тренерској каријери. На почетку сте водили Ушће гдје сте играли, као и Раднички. Затим сте радили као помоћник у Црвеној звезди.  

МАЉКОВИЋ: И дан-данас постоји документ по којем је требало да наследим Ранка Жеравицу ако оде с клупе Црвене звезде. Када је отишао, два човека, један члан управе и играч, су радили иза леђа и узели су Владу Ђуровића за тренера, а он је направио сјајан резултат. Био је Ђуровић тада у тренду, што бисмо рекли модерним речником. Али како се касније испоставило, направили су ми огромну услугу јер сам преузео Југопластику.

ГЛАС: Ствари на почетку нису биле сјајне ни у сплитском клубу.

МАЉКОВИЋ: Преузео сам екипу у тешком тренутку. Породица је била против тога, пријатељи су ме такође одвраћали. Клуб је био у проблему, повремено и друголигаш. Публика је већ губила интересовање за кошарку. Али затекао сам веома талентовану екипу. Одмах сам препознао потенцијал који су имали Дино Рађа и Тони Кукоч. Желео сам да тај потенцијал искористим на најбољи начин. Често сам шетао по риви, ноћима нисам спавао јер сам се секирао како да их искористим на прави начин. Рекао сам тада Здравку Реићу да ће они играти у НБА и ако то не успеју да ћу бити једини кривац.

ГЛАС: Кукоч и Рађа често истичу да сте најбољи тренер с којим су радили, али да сте управо њих двојицу највише и оптеретили?

МАЉКОВИЋ: Истина је то да сам их терао да највише раде. Штета би било да не искористе потенцијал који су имали. Били су сјајни момци, ћутали су и радили вредно. Знам да је Тони често ударао патикама о под након мојих захтева, док је Рађа био тужан. Највише сам их притискао, јер сам знао да могу достићи звездане висине.

ГЛАС: Ипак, за стварање шампионског тима било је потребно искуство а Ви сте играче налазили по читавој Југославији.

МАЉКОВИЋ: Сјајан млади тим смо надоградили искусним кошаркашима који су могли да им помогну да сазру и да направимо сјајну екипу.  Тешко сам довео Душка Ивановића. Желео га је мој пријатељ Зоран Јанковић, али сам успео да га убедим да смо ми боља прича. Имали смо велико тржиште, а најбитнија је била процена ко нам је потребан. Тако сам довео Зорана Сретеновића, који није имао место у Звезди. Затим касније Луку Павићевића и Петра Наумовског.

Нераскидиве везе

ГЛАС: Ове године сте предсједник стручног жирија у Избору најбољих спортиста у организацији “Гласа Српске”. Како гледате на спортску сарадњу Србије и Републике Српске?

МАЉКОВИЋ: Никад нисам одвајао Републику Српску од Србије. Доста спортиста нам долази из Српске и имамо нераскидиве везе. Имамо сјајну Тијану Бошковић, Сашу Чађо, Немању Мајдова и многе друге спортисте и сви они су дали велики допринос успесима. Сматрам да сте најбољи део нашег народа. Драго ми је што познајем председника Милорада Додика који разуме и помаже спорт. Заједно смо били на отварању стадиона у Србији. Такође, пријатељ ми је и Миланко Мучибабић који ето и даље воли џудо и осваја титуле и на првенствима ветерана.

ГЛАС: Прва титула шампиона Европе је била посебна, јер нико није очекивао да ће Југопластика помрсити рачуне великанима.

МАЉКОВИЋ: Прва титула шампиона Европе ми је најдража у каријери. Били смо тотални аутсајдери. Готово да је тај термин био измишљен за нас. Месец и по дана пред финални турнир изгубили смо од Барселоне 26 поена разлике и нико нам није давао шансу. На пријему на турниру смо били задњи, на представљању екипа такође. Макаби и Арис су расправљали око жутих дресова иако смо их и ми носили. Уместо да потонемо, дизали смо форму за финални турнир. Настојао сам да што боље мотивишем своје кошаркаше. Настојао сам да им пробудим инат. “Тони, ноге су ти тако мршаве могу стати у епрувету”, “Дино, јеси видео шта о теби пишу у медијима”. Баш сам желио да изазовем њихову реакцију и успео сам. Кад су изашли на паркет почели су буквално да гризу. Прегазили смо Барселону, а онда у финалу добили Макаби. Славље је било неописиво, од авиона до дочека у Сплиту. Нешто што се неће поновити.

ГЛАС: У том периоду довели сте и Зорана Савића, садашњег спортског директора Партизана, иако је он већ био виђен у Загребу.

МАЉКОВИЋ: Загрепчани су били у добрим односима са Зеницом, имали су неке заједничке послове око Универзијаде. Савић је практично био договорен имао је обезбеђен стан и уговор. Међутим нисам се предавао, баш смо га желели у тиму. Одвели смо Савића на острва, мало смо га скривали. Мало Брач, мало Хвар и док су га они тражили по кући или хотелима он је већ био потписао за нас.

ГЛАС: Друга титула је дошла на заиста импресиван начин.

МАЉКОВИЋ: Тако је. Наредне сезоне одступио сам од свог правила и најавио сам на старту сезоне да ћемо освојити титулу. Толико сам веровао у овај тим. Тони је физички напредовао, довели смо одлична појачања и постали смо машина. Било је тад неписано правило ако се Југопластика одлијепи на преко пет разлике меч је готов. Противници су знали да нема повратка. Велику помоћ сам тада имао од покојног Александра Николића. Био је заборављен у Београду па сам га замолио да би помогне Дошао је и заиста био од велике помоћи. Југопластика је тад била велика породица, дисали смо као један и то смо пренијели на паркет.

ГЛАС: Наредне сезоне ново финале, али овај пут нисте дошли до трофеја. Зауставила Вас је Ваша Југопластика.

МАЉКОВИЋ: Добио бих ту утакмицу да смо били комплетни. Норис Одри није играо због операције, Хименез није био довољно спреман и изгубили смо финале. То наравно не умањује тријумф ПОП 84 како се звала тад Југопластика. Пред финале сам се највише плашио Савића и то се потврдило. Тада је новинар Џорџ Еди питао Кукоча слаже ли се да је Савић МВП, јер је Тони већ био европска звезда и он је то потврдио Ако је већ требало да изгубим финале, онда нек сам га изгубио од својих.

ГЛАС: Титула с Лиможом је ипак била сензација. Нико вам није давао никакве шансе, а колики је то успјех свједочи да упркос великим улагањима након Вас ниједан француски тим то није успио.

МАЉКОВИЋ: Кад смо дошли у Атину, спрдали су се са нама. Дошло је с нама око 150 навијача који су ту били више туристички. Више их је занимао Акропољ него финале. Новинари су након нашег тренинга рекли да водим  геријатрију. Али веровао сам у екипу која је сјајно радила. У Лиможу је било такво време да смо заиста сјајно тренирали. Није било пуно места за излазак па су играчи били концентрисани на рад, то нам се вратило, Јуре Здовц и Мајкл Јанг су били сјајни борци и кошаркаши који су вукли тим. Довољно је напоменути да смо добили Реал са Сабонисом и Бенетон за који је играо Кукоч и Сканси био на клупи. Тони је желео европску титулу пре одласка у Америку тако да му је пораз тешко пао.

ГЛАС: Серију успјеха наставили сте и у Панатинаикосу гдје сте донијели прву историјску титулу.

МАЉКОВИЋ: У Панатинаикосу су тад одлучили да освоје титулу, довели су  квалитетне играче и онда смо се договорили да преузмем екипу. Није било лако повезати све те играче, направити тим, ето у свлачионици се говорило пет језика. На почетку сам имао проблема са Домиником Вилкинсом, али је он након разговара са Рађом променио став. Дино му је рекао да ценим квалитетан рад и он је то прихватио и постао МВП.

ГЛАС: Кошарка је и даље главна тема у породици Маљковић, јер и кћерка Марина биљежи велике успјехе.

МАЉКОВИЋ: Неко ми је рекао да смо се као породица требали пријавити за “Гинисову књигу рекорда” колико смо трофеја и признања освојили. У породици се увек причало о кошарци. Марини се никад нисам мешао у посао. Никад јој нисам саветовао шта и како да игра, довољно је она паметна. Имала је чудесну сезону са Фенербахчеом и могу само да будем поносан. Ето ако ја нисам водио репрезентацију, Марина јесте са пуно успеха и верујем да ће проћи квалификације за Олимпијске игре. Значајно је подмладила тим, има седам нових кошаркашица, али верујем у девојке и њен рад.

ГЛАС: Пратите ли дешавања у кошаркашкој Евролиги и наступе Партизана и Црвене звезде?

МАЉКОВИЋ: Не идем на утакмице. Имам доста пријатеља у оба клуба и могу само да им са ове позиције пожелим успеха. Имају они довољно квалитетних људи у оба клуба попут Жељка Обрадовића и Зорана Савића у Партизану, те Небојше Човића у Звезди. Концентрисан сам само на рад у Олимпијском комитету Србије тако да немам пуно времена јер имамо пуно обавеза.

ГЛАС: Занимљиво је да се пуно кошаркаша које сте водили у Југопластици касније бавило тренерским послом (Ивановић, Павићевић, Табак, Сретеновић, Перасовић....). Колико сте Ви утицали на то?

МАЉКОВИЋ: То би требало да њих питате. Кад сте споменули, заиста је из тих генерација изашло доста квалитетних тренера. Душко Ивановић је направио најбољу каријеру, док ми је жао Луке Павићевића, јер сам сигуран да је пуно бољи него што то показује његов рејтинг и досадашњи успеси. Али, ето две највеће звезде Тони Кукоч и Дино Рађа немају додир са кошарком. Тони веома успешно игра голф видим да би и ту направио праву каријеру, док Рађу занима амерички фудбал. То је добро да се прошире видици.

Алиментације за титулу

ГЛАС: Уз титулу Лиможа иде и једна анегдота.

МАЉКОВИЋ: Ришар Дакури је био одлучио да се пензионише, али знао сам да нам је потребан и те сезоне. Имао је искуство које је требало тиму. И онда сам га наговорио да одигра још ту сезону. Питао сам га како ће плаћати алиментацију, јер је имао пет кћерки. Он се насмејао и одлучио да ипак одигра сезону која ће постати историјска.

Звезда и Србија нису били суђени

ГЛАС: Иако сте навијали за Звезду, никад нисте били тренер београдског клуба. Такође нисте водили ни селекцију Југославије односно Србије?

МАЉКОВИЋ: Није било суђено. Рекао сам да је требало да преузмем Звезду након Жеравице и то се није десило. Касније једноставно нам се нису поклопили путеви. Био сам уз клуб, спомињао се неколико пута као кандидат. Помогао сам у Радној групи која је спасила клуб након чега је дошао Небојша Човић. Исти случај је и са репрезентацијом. Кад сам био слободан, тад ме нико није звао, а кад су звали онда сам био заузет и нисам могао да напустим клуб из шпанске лиге.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.