Božidar Maljković, predsjednik Olimpijskog komiteta Srbije: Osvajači medalja su narodni heroji

Dva puta je bio proglašen i za najboljeg trenera Evrope, a nakon povlačenja sa klupe, od 2017. godine nalazi se na čelu Olimpijskog komiteta Srbije.

I na toj funkciji je nastavio sa uspjesima pa su na prošlim igrama u Tokiju sportisti Srbije osvojili rekordan broj medalja. Naredne 2024. godine slijedi novi veliki izazov - Olimpijske igre u Parizu. Božidar Maljković je ove godine predsjednik žirija za izbor najboljih sportista Republike Srpske, tradicionalne “Glasove” manifestacije.

GLAS: Kako teku pripreme Olimpijskog komiteta Srbije za takmičenja u Parizu?

MALjKOVIĆ: Olimpijski komitet Srbije čini sve da pomogne našim sportistima da izbore plasman na Olimpijske igre u Pariz. Sistem kvalifikacija je veoma težak. Sam plasman na Olimpijske igre je veliki uspeh. Osvajanjem medalje sportisti za mene postaju narodni heroji. Olimpijske igre su nešto posebno, najlepši ambijent i vidim da se Pariz sprema da napravi spektakl. 206 brodova sa zastavama država će ići rekom, a onda će deo ceremonije biti kod Ajfelove kule. Ništa slično nije viđeno. Bio sam na sedam završnih turnira u košarci, ali takav ambijent nikad neće moći da bude nadmašen. Radimo stalno da bismo sportistima omogućili što bolje uslove za rad i kako bi oni prezentovali zemlju na najbolji način.

GLAS: Na prošlim igrama Srbija je ostvarila rekordan učinak. Može li on da se nadmaši?

MALjKOVIĆ: Na prošlim Olimpijskim igrama napravili smo najbolji rezultat, osvojili smo deset medalja (tri zlatne, srebro i šest bronzi). Želimo da nadmašimo taj rezultat bar za jednu medalju. Biće veoma teško, a prognoze idu od euforičnih do tragičnih. Ne volim da prognoziram, nisam meteorolog. Želim da naš tim obezbedi najbolje uslove i da nas zdravlje posluži. Nažalost, imali smo peh da se na narednim igrama ukida karate gde bi Jovana Preković bila veliki adut, jer je u svojoj kategoriji bila dominantna. Takođe imamo probleme u vaterpolo selekciji, ali smatram da oni nisu nerešivi. Naravno, naši glavni aduti su teniser Novak Đoković i atletičarka Ivana Vuleta koji u Tokiju nisu uzeli medalje. Ovde će imati zaista veliki motiv i nadam se da će imati više sreće u Parizu. Imamo na spisku i mlade nade atletičarke Adrianu Vilagoš i Angelinu Topić pred kojim je lijepa budućnost i njihov napredak ide dobrim tokom.

GLAS: Koliko sportista iz Srbije očekujete na Igrama?

MALjKOVIĆ: Trenutno smo na 51 obezbeđenoj vizi za Olimpijske ire, a prava iskušenja tek predstoje. Verujem da će se taj broj značajno povećati. Imamo dosta takmičara u pojedinačnim sportovima koji su blizu plasmana u Pariz, takođe slede dodatne kvalifikacije u timskim sportovima gde ćemo tražiti svoju šansu. Nastojimo da sport dignemo na veći nivo. Potrebno je da dodatno popravimo infrastrukturu. Poslednji bazen smo napravili pre 40 godina. Naš budžet je šest miliona evra, a evo navešću da samo Veslački savez Mađarske ima 20 miliona. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić nam dosta pomaže. Dobili smo nove stadione u Loznici, Zaječaru i Leskovcu u planu je nacionalni fudbalski stadion. Takođe nedavno su otvorene prostorije Bokserskog saveza, tako da sve ide napred. Ulaganja su velika i trebamo napraviti plan prioriteta u izgradnji.

GLAS: Vratimo se Vašoj trenerskoj karijeri. Na početku ste vodili Ušće gdje ste igrali, kao i Radnički. Zatim ste radili kao pomoćnik u Crvenoj zvezdi.  

MALjKOVIĆ: I dan-danas postoji dokument po kojem je trebalo da nasledim Ranka Žeravicu ako ode s klupe Crvene zvezde. Kada je otišao, dva čoveka, jedan član uprave i igrač, su radili iza leđa i uzeli su Vladu Đurovića za trenera, a on je napravio sjajan rezultat. Bio je Đurović tada u trendu, što bismo rekli modernim rečnikom. Ali kako se kasnije ispostavilo, napravili su mi ogromnu uslugu jer sam preuzeo Jugoplastiku.

GLAS: Stvari na početku nisu bile sjajne ni u splitskom klubu.

MALjKOVIĆ: Preuzeo sam ekipu u teškom trenutku. Porodica je bila protiv toga, prijatelji su me takođe odvraćali. Klub je bio u problemu, povremeno i drugoligaš. Publika je već gubila interesovanje za košarku. Ali zatekao sam veoma talentovanu ekipu. Odmah sam prepoznao potencijal koji su imali Dino Rađa i Toni Kukoč. Želeo sam da taj potencijal iskoristim na najbolji način. Često sam šetao po rivi, noćima nisam spavao jer sam se sekirao kako da ih iskoristim na pravi način. Rekao sam tada Zdravku Reiću da će oni igrati u NBA i ako to ne uspeju da ću biti jedini krivac.

GLAS: Kukoč i Rađa često ističu da ste najbolji trener s kojim su radili, ali da ste upravo njih dvojicu najviše i opteretili?

MALjKOVIĆ: Istina je to da sam ih terao da najviše rade. Šteta bi bilo da ne iskoriste potencijal koji su imali. Bili su sjajni momci, ćutali su i radili vredno. Znam da je Toni često udarao patikama o pod nakon mojih zahteva, dok je Rađa bio tužan. Najviše sam ih pritiskao, jer sam znao da mogu dostići zvezdane visine.

GLAS: Ipak, za stvaranje šampionskog tima bilo je potrebno iskustvo a Vi ste igrače nalazili po čitavoj Jugoslaviji.

MALjKOVIĆ: Sjajan mladi tim smo nadogradili iskusnim košarkašima koji su mogli da im pomognu da sazru i da napravimo sjajnu ekipu.  Teško sam doveo Duška Ivanovića. Želeo ga je moj prijatelj Zoran Janković, ali sam uspeo da ga ubedim da smo mi bolja priča. Imali smo veliko tržište, a najbitnija je bila procena ko nam je potreban. Tako sam doveo Zorana Sretenovića, koji nije imao mesto u Zvezdi. Zatim kasnije Luku Pavićevića i Petra Naumovskog.

Neraskidive veze

GLAS: Ove godine ste predsjednik stručnog žirija u Izboru najboljih sportista u organizaciji “Glasa Srpske”. Kako gledate na sportsku saradnju Srbije i Republike Srpske?

MALjKOVIĆ: Nikad nisam odvajao Republiku Srpsku od Srbije. Dosta sportista nam dolazi iz Srpske i imamo neraskidive veze. Imamo sjajnu Tijanu Bošković, Sašu Čađo, Nemanju Majdova i mnoge druge sportiste i svi oni su dali veliki doprinos uspesima. Smatram da ste najbolji deo našeg naroda. Drago mi je što poznajem predsednika Milorada Dodika koji razume i pomaže sport. Zajedno smo bili na otvaranju stadiona u Srbiji. Takođe, prijatelj mi je i Milanko Mučibabić koji eto i dalje voli džudo i osvaja titule i na prvenstvima veterana.

GLAS: Prva titula šampiona Evrope je bila posebna, jer niko nije očekivao da će Jugoplastika pomrsiti račune velikanima.

MALjKOVIĆ: Prva titula šampiona Evrope mi je najdraža u karijeri. Bili smo totalni autsajderi. Gotovo da je taj termin bio izmišljen za nas. Mesec i po dana pred finalni turnir izgubili smo od Barselone 26 poena razlike i niko nam nije davao šansu. Na prijemu na turniru smo bili zadnji, na predstavljanju ekipa takođe. Makabi i Aris su raspravljali oko žutih dresova iako smo ih i mi nosili. Umesto da potonemo, dizali smo formu za finalni turnir. Nastojao sam da što bolje motivišem svoje košarkaše. Nastojao sam da im probudim inat. “Toni, noge su ti tako mršave mogu stati u epruvetu”, “Dino, jesi video šta o tebi pišu u medijima”. Baš sam želio da izazovem njihovu reakciju i uspeo sam. Kad su izašli na parket počeli su bukvalno da grizu. Pregazili smo Barselonu, a onda u finalu dobili Makabi. Slavlje je bilo neopisivo, od aviona do dočeka u Splitu. Nešto što se neće ponoviti.

GLAS: U tom periodu doveli ste i Zorana Savića, sadašnjeg sportskog direktora Partizana, iako je on već bio viđen u Zagrebu.

MALjKOVIĆ: Zagrepčani su bili u dobrim odnosima sa Zenicom, imali su neke zajedničke poslove oko Univerzijade. Savić je praktično bio dogovoren imao je obezbeđen stan i ugovor. Međutim nisam se predavao, baš smo ga želeli u timu. Odveli smo Savića na ostrva, malo smo ga skrivali. Malo Brač, malo Hvar i dok su ga oni tražili po kući ili hotelima on je već bio potpisao za nas.

GLAS: Druga titula je došla na zaista impresivan način.

MALjKOVIĆ: Tako je. Naredne sezone odstupio sam od svog pravila i najavio sam na startu sezone da ćemo osvojiti titulu. Toliko sam verovao u ovaj tim. Toni je fizički napredovao, doveli smo odlična pojačanja i postali smo mašina. Bilo je tad nepisano pravilo ako se Jugoplastika odlijepi na preko pet razlike meč je gotov. Protivnici su znali da nema povratka. Veliku pomoć sam tada imao od pokojnog Aleksandra Nikolića. Bio je zaboravljen u Beogradu pa sam ga zamolio da bi pomogne Došao je i zaista bio od velike pomoći. Jugoplastika je tad bila velika porodica, disali smo kao jedan i to smo prenijeli na parket.

GLAS: Naredne sezone novo finale, ali ovaj put niste došli do trofeja. Zaustavila Vas je Vaša Jugoplastika.

MALjKOVIĆ: Dobio bih tu utakmicu da smo bili kompletni. Noris Odri nije igrao zbog operacije, Himenez nije bio dovoljno spreman i izgubili smo finale. To naravno ne umanjuje trijumf POP 84 kako se zvala tad Jugoplastika. Pred finale sam se najviše plašio Savića i to se potvrdilo. Tada je novinar Džordž Edi pitao Kukoča slaže li se da je Savić MVP, jer je Toni već bio evropska zvezda i on je to potvrdio Ako je već trebalo da izgubim finale, onda nek sam ga izgubio od svojih.

GLAS: Titula s Limožom je ipak bila senzacija. Niko vam nije davao nikakve šanse, a koliki je to uspjeh svjedoči da uprkos velikim ulaganjima nakon Vas nijedan francuski tim to nije uspio.

MALjKOVIĆ: Kad smo došli u Atinu, sprdali su se sa nama. Došlo je s nama oko 150 navijača koji su tu bili više turistički. Više ih je zanimao Akropolj nego finale. Novinari su nakon našeg treninga rekli da vodim  gerijatriju. Ali verovao sam u ekipu koja je sjajno radila. U Limožu je bilo takvo vreme da smo zaista sjajno trenirali. Nije bilo puno mesta za izlazak pa su igrači bili koncentrisani na rad, to nam se vratilo, Jure Zdovc i Majkl Jang su bili sjajni borci i košarkaši koji su vukli tim. Dovoljno je napomenuti da smo dobili Real sa Sabonisom i Beneton za koji je igrao Kukoč i Skansi bio na klupi. Toni je želeo evropsku titulu pre odlaska u Ameriku tako da mu je poraz teško pao.

GLAS: Seriju uspjeha nastavili ste i u Panatinaikosu gdje ste donijeli prvu istorijsku titulu.

MALjKOVIĆ: U Panatinaikosu su tad odlučili da osvoje titulu, doveli su  kvalitetne igrače i onda smo se dogovorili da preuzmem ekipu. Nije bilo lako povezati sve te igrače, napraviti tim, eto u svlačionici se govorilo pet jezika. Na početku sam imao problema sa Dominikom Vilkinsom, ali je on nakon razgovara sa Rađom promenio stav. Dino mu je rekao da cenim kvalitetan rad i on je to prihvatio i postao MVP.

GLAS: Košarka je i dalje glavna tema u porodici Maljković, jer i kćerka Marina bilježi velike uspjehe.

MALjKOVIĆ: Neko mi je rekao da smo se kao porodica trebali prijaviti za “Ginisovu knjigu rekorda” koliko smo trofeja i priznanja osvojili. U porodici se uvek pričalo o košarci. Marini se nikad nisam mešao u posao. Nikad joj nisam savetovao šta i kako da igra, dovoljno je ona pametna. Imala je čudesnu sezonu sa Fenerbahčeom i mogu samo da budem ponosan. Eto ako ja nisam vodio reprezentaciju, Marina jeste sa puno uspeha i verujem da će proći kvalifikacije za Olimpijske igre. Značajno je podmladila tim, ima sedam novih košarkašica, ali verujem u devojke i njen rad.

GLAS: Pratite li dešavanja u košarkaškoj Evroligi i nastupe Partizana i Crvene zvezde?

MALjKOVIĆ: Ne idem na utakmice. Imam dosta prijatelja u oba kluba i mogu samo da im sa ove pozicije poželim uspeha. Imaju oni dovoljno kvalitetnih ljudi u oba kluba poput Željka Obradovića i Zorana Savića u Partizanu, te Nebojše Čovića u Zvezdi. Koncentrisan sam samo na rad u Olimpijskom komitetu Srbije tako da nemam puno vremena jer imamo puno obaveza.

GLAS: Zanimljivo je da se puno košarkaša koje ste vodili u Jugoplastici kasnije bavilo trenerskim poslom (Ivanović, Pavićević, Tabak, Sretenović, Perasović....). Koliko ste Vi uticali na to?

MALjKOVIĆ: To bi trebalo da njih pitate. Kad ste spomenuli, zaista je iz tih generacija izašlo dosta kvalitetnih trenera. Duško Ivanović je napravio najbolju karijeru, dok mi je žao Luke Pavićevića, jer sam siguran da je puno bolji nego što to pokazuje njegov rejting i dosadašnji uspesi. Ali, eto dve najveće zvezde Toni Kukoč i Dino Rađa nemaju dodir sa košarkom. Toni veoma uspešno igra golf vidim da bi i tu napravio pravu karijeru, dok Rađu zanima američki fudbal. To je dobro da se prošire vidici.

Alimentacije za titulu

GLAS: Uz titulu Limoža ide i jedna anegdota.

MALjKOVIĆ: Rišar Dakuri je bio odlučio da se penzioniše, ali znao sam da nam je potreban i te sezone. Imao je iskustvo koje je trebalo timu. I onda sam ga nagovorio da odigra još tu sezonu. Pitao sam ga kako će plaćati alimentaciju, jer je imao pet kćerki. On se nasmejao i odlučio da ipak odigra sezonu koja će postati istorijska.

Zvezda i Srbija nisu bili suđeni

GLAS: Iako ste navijali za Zvezdu, nikad niste bili trener beogradskog kluba. Takođe niste vodili ni selekciju Jugoslavije odnosno Srbije?

MALjKOVIĆ: Nije bilo suđeno. Rekao sam da je trebalo da preuzmem Zvezdu nakon Žeravice i to se nije desilo. Kasnije jednostavno nam se nisu poklopili putevi. Bio sam uz klub, spominjao se nekoliko puta kao kandidat. Pomogao sam u Radnoj grupi koja je spasila klub nakon čega je došao Nebojša Čović. Isti slučaj je i sa reprezentacijom. Kad sam bio slobodan, tad me niko nije zvao, a kad su zvali onda sam bio zauzet i nisam mogao da napustim klub iz španske lige.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.