Боривоје Милошевић, историчар: Негирањем српског праве бошњачки идентитет

Историчар и професор на Филозофском факултету у Бањалуци Боривоје Милошевић каже како нема право да било коме оспорава подизање појединих меморијала, али и да има обавезу, као историчар, да укаже на све отвореније и учесталије покушаје кривотворења појединих историјских чињеница.

- Осврнимо се на период владавине краља Твртка Првог Котроманића. У конкретном случају није испоштовано ни писмо на којем је писао, нити титула како се званично представљао краљ Твртко. Изостављени су они дијелови његове титуле који никако не иду у прилог политичким пројекцијама Сарајева. Уосталом, током рата у БиХ један од древних хришћанских симбола љиљан, коришћен је на заставама муслиманских снага. Најсвјежији је примјер негирања српског и православног карактера Чајничког четворојеванђеља и оптуживање Српске православне цркве за његово наводно узурпирање. Недавно смо свједочили и покушају да се кућа знаменитог српског трговца и добротвора из Брчког Љубомира Крсмановића, у којој су биле смјештене многе српске културне установе, прогласи за неки “турски конзулат”. Дакле, ради се о континуираном притиску, који неће престати и на који српска заједница треба да има спреман одговор у виду озбиљног и преданог научног рада и већег улагања у образовање, науку и културу. Истине ради, донекле смо и сами криви за ову ситуацију, јер смо се предуго несвјесно одрицали свега што се налази ван граница Српске, не схватајући да се тиме одричемо Житомислића, Саборне цркве у Мостару и других свједочанстава нашег историјског континуитета на овом простору – каже у интервју за “Глас Српске” Милошевић.

ГЛАС: Шта се крије иза ових покушаја отимања српске културно-историјске баштине и зашто је период средњег вијека одабран за тако нешто?

МИЛОШЕВИЋ: Због велике временске удаљености, магловите прошлости и малог броја историјских извора који се често не тумаче у контексту времена у којем су настали. Тако је створено плодно тло за најразличитије махинације и произвољна тумачења прошлости.

Најранији средњовјековни историјски извори, иако помињу Србе, немају навода о Босанцима или Бошњацима као посебном народу. Стога је јасно да у дијелу бошњачке политичке и научне елите постоји потреба властитог самопотврђивања историјске присутности на овом простору. Ради се о потрази за властитим идентитетом који се више пута мијењао кроз прошлост. Долазак Османлија у Босну и Херцеговину додатно је усложио свеукупне прилике. У бошњачкој јавности се избјегава термин “исламизација”, умјесто којег се употребљава “прихватање ислама”, негира се постојање данка у крви, покушавају се обесмислити српски ослободилачки покрети у 18. и 19. вијеку, а Османско царство се покушава представити у нереалном и уљепшаном свјетлу.   

ГЛАС: Бакир Изетбеговић, лидер СДА, недавно је дао интервју за телевизијску мрежу Ал Арабија. Том приликом истакао је да се на простору данашње БиХ кроз историју нико није изјашњавао као Србин или Хрват, већ као “Бошњанин или Бошњанин различитих вјера”. Он сматра да прије краја 19. стољећа у БиХ није било ни Срба ни Хрвата, него само Бошњаци.

МИЛОШЕВИЋ: Ово није нова теза. Међу бошњачким политичарима и историчарима постало је уобичајено негирање српског националног идентитета за који тврде да је настао тек крајем 19. вијека, при чему се просто заобилазе историјски извори који свједоче о вишевјековној српској присутности на овом тлу. По тој логици, Бошњаци су аутохтони народ у БиХ, а Срби и Хрвати, уколико нису овдје досељени, производ су великосрпске и великохрватске пропаганде која је долазила из Београда или Загреба, посебно посредством православне и католичке цркве. Чак и у научним монографијама, које претендују да буду озбиљне, тврди се да су једино Бошњаци, као наводни потомци исламизованих босанских богумила, вјековни становници покрајина, а Срби и Хрвати “дошљаци”, “гости” или “уљези”. Тиме се све оно што је рођено или створено ван граница данашње Босне и Херцеговине, а српског је поријекла, назива србијанским, чиме се покушава нарушити јединствен српски духовни простор и осакатити српска култура, књижевност посебно. Српска култура јесте богата, али не толико да би се њоме храниле политичке амбиције појединих сусједних народа.

ГЛАС: Бошњачки историчари и политичари често говорећи о Босни заборављају да помену и Херцеговину. Зашто?

МИЛОШЕВИЋ: Због своје јасне српске културне и духовне припадности, потврђене у многобројним историјским изворима, материјалним остацима и пописима становништва. Ради се о простору који је у територијалном смислу припадао српској средњовјековној држави, простору на којем је настала једна од најстаријих и најугледнијих епархија Српске православне цркве и поднебљу на којем се, према многим лингвистима, говорио најчистији српски језик.

Скраћивање имена Босна и Херцеговина у само Босна, није посљедица практичности у свакодневном говору и животу, већ има јасну политичку позадину. Херцеговина није јужна Босна, као што ни Далмација не може бити јужна Хрватска, већ простор бременит својим историјским специфичностима, културом, менталитетом. Очигледно је да међу Бошњацима постоје многи који сматрају да име области у којој Бошњаци чине мањину у односу на Србе и Хрвате, напросто треба ампутирати чак и из државног имена.

ГЛАС: Утисак је, такође, да је код појединих бошњачких интелектуалаца још присутна идеја да се нације могу писати или брисати у кабинетима, у зависности од политичког тренутка, на исти начин како је то својевремено чинио аустроугарски окупатор. Колико Вас ово данас подсјећа на тај период?

МИЛОШЕВИЋ: Према схватању бошњачке политичке елите постдејтонска БиХ треба да буде нека верзија Калајеве државе, на чијим ће се границама подићи високи политички и културни зидови, који би Србе одвојили од својих сународника из Србије и Црне Горе. Основни смисао аустроугарске окупације Босне и Херцеговине 1878. године лежи у потреби Беча да се по сваку цијену спријечи сједињење покрајина са Србијом, што је био јавно прокламован циљ српских устаника за вријеме устанка 1875-1878. године.

Језик је називан босанским, српска ћирилица је била проглашена “босанчицом”, а надгробни споменици из средњег вијека – “стећци” проглашени су свједочанством постојања посебне цркве босанске.

Наметање вјештачког босанског националног и културног идентитета Србима западно од Дрине доживјело је тежак историјски пораз већ крајем 19. вијека, али се идеја из политичких разлога повампирила с краја 20. вијека. Ипак, Срби су нација са властитим снажним идентитетом, културом и традицијом, која није створена за зеленим столом или одлуком донесеном на неком политичком конгресу.

ГЛАС: Зашто је појединим западним силама, гледано кроз историју, било битно да никада не дозволе да српски фактор буде јак на просторима Балкана, те су, између осталог, спроводили и подржавали идентитетски инжењеринг?

МИЛОШЕВИЋ: Морамо разумјети да је заинтересованост великих сила за стратешки веома важан простор Балкана историјска константа. При томе постоје стални интереси којима се потом прилагођавају потенцијални савезници. Међу Србима годинама уназад постоји извјесна конфузија и немогућност да се разликује несумњива српска припадност европском културно-историјском насљеђу и појам Европске уније, као политичко-економског конструкта. Етничка и вјерска шароликост становништва додатно је компликовала прилике на Балкану, посебно на јужнословенском простору и омогућавала великим силама да се политиком подјела, уцјена и притисака умијешају у овдашње прилике.

Неспремни да савију кичму пред моћницима и одрекну се права која су дата другим народима, перфидном замјеном теза Срби су означени као “реметилачки фактор”, под додатним притиском због својих дубоких историјских веза са Русијом, због чега су представљени као канал којим се наводно шири руски малигни утицај по Балкану.

Директорка при Европској служби за спољне послове Ангелина Ајхорст недавно је послије састанка са члановима Парламента БиХ, навела да ЕУ и САД остају посвећени БиХ, њеној јединствености и суверенитету, а затим је додала: “Земљи мира и просперитета и једне јединствене територије, једне земље и једног народа”. Ова порука указује да дио међународне заједнице неће одустати од инсистирања на унитарној БиХ, што подразумијева осакаћивање права и интереса Републике Српске.  

Вјештачке нације

ГЛАС: Једном приликом сте рекли како Срби не могу пристати на продају магле. Гдје те магле још има, осим у БиХ?

МИЛОШЕВИЋ: Ако изузмемо простор постдејтонске БиХ, онда свакако Црна Гора и Косово и Метохија. Некадашњи главнокомандујући америчких копнених снага у Европи генерал Френклин Бен Хоџис недавно је поручио да земљама региона треба пружити заштиту од притиска Русије, апострофирајући при томе СПЦ као главну сметњу остваривању америчких интереса на Балкану. Углавном из незнања и олаког прихватања свега што долази са стране, за Србе из јужне српске покрајине усталио се назив “косовари”. Међународна заједница је такође прихватила исти термин за све становнике КиМ уводећи овај појам с циљем да се Срби, Црногорци, Турци, Муслимани, Роми, Египћани, Горанци и други временом стопе у нову вјештачку нацију. Жалосно је што је овај термин олако прихватио и дио српске јавности, посебно медији. Термин “косовар” нити је у духу српског језика, нити је историјски утемељен. Политички притисци на Србе у Црној Гори, игнорисање њихових права и потреба, насртање на имовину и настојање да се поцијепа јединство Српске православне цркве, јасно указују како је у тој држави на дјелу покушај постепене асимилације Срба.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.