Александар Стојковић, глумац, за “Глас Српске”: Тешка времена се понављају, јер све гурамо под тепих

Казао је то глумац Александар Стојковић у разговору за “Глас Српске” говорећи о документарно-играном филму “Коридор 92” Слађане Зарић, који ће премијерно бити приказан на Дан Републике, 9. јануара.

- Сјећам се да су моји баба и дјед на питања о страдањима српског народа у Подгрмечу током Другог свјетског рата причу  завршавали са: “Сине, ћути, спомињало се, не поновило се” - додао је Стојковић.

ГЛАС: Какви су Ваши утисци са снимања “Коридора 92” и колико је важно овјековјечити ову историјску борбу за живот?

СТОЈКОВИЋ: Људи у Српској знају која је то врста операције и шта је за нас значила та битка 1992. године. Међутим, у Србији људи немају појма о чему се ради. Кад им споменете коридор, они мисле на коридор према Грчкој. Редитељки Слађани Зарић то је био мотив да се упусти у ту причу. Све смо снимали у Србији, не могу вам описати подршку коју смо добили од Војске Србије. Имали смо на располагању сву технику, чету професионалних војника, извиђачке чете из Новог Сада и Краљева. Будући да сам као активни војник учествовао у пробоју коридора, говорио сам, заједно са осталим борцима, у документарном дијелу, а и глумио сам  у играном. Филм се дуго чекао, рађен је по истинитим догађајима. Сви злочини који су приказани над српским народом документовани су у судовима. Зарићева је инсистирала да све буде истинито. Свидио јој се наш менталитет и дијалекат и сматрала је да то не може неко из Србије боље да уради. Сви ти људи су Ћопићеве Николетине, то је та крв, тај мозак.

ГЛАС: Како посматрате лик Радојице Жунића којег играте у серији “Кости”? Колико је у животу важна лојалност и колико она може да кошта?

СТОЈКОВИЋ: Жунић је предсједник Удружења избјеглих Крајишника у Бањалуци. Бахат тип, који има новац, али и племенитост Далматинаца, јер је родом од Бенковца па у себи носи срчаност и храброст. Али не могу сви људи бити добри. Он плива у мутним водама, не боји се ничега, убијеђен је да му нико ништа не може, а онда се судари са силом већом од себе. Коља је читаву забуну веома вјешто направио, тако да Жунић не страда од људи на власти, него од човјека чију је сестру малтретирао, од оног који је иста крв као он, који је Крајишник. Пресуди му Коста Говоруша, човјек који је као момак довезао трактор и преживио “Олују”. Ту видимо шта је тај ратни синдром и какве су  посљедице рата 20 година послије свега. У посљедње вријеме често играм криминалце и разбојнике, али добро је пробати да будеш нешто што ниси. Трудио сам се да скинем бенковачки нагласак, то је за мене био изазов. Ова серије је огроман искорак, а посебно је важно што се емитује у Србији, јер они имају искривљену слику о нашим градовима коју једино култура може да поправи. Важно је да се види колико квалитетни људи овдје стварају. Довољно је погледати сцену исповиједи у цркви, гдје су главни актери Ђорђе Марковић  и Никола Коља Пејаковић, која је феноменална.

ГЛАС: Народно позориште РС је представом “Златно доба” недавно обиљежило 90 година постојања. Како је било играти у позоришту ранијих година, а како је  сада?

СТОЈКОВИЋ: Кад сам дошао у Народно позориште 2000. године, била су само три глумца са завршеном академијом и они глумци који су изнијели читав рат. Кад је рат кренуо, они нису дали да се бакља угаси. Правили су одличне представе у тешким временима. Академија је отворена 1998. па је кренула најезда младих, талентованих људи. С годинама се пунио ансамбл и дошли смо у фазу да играмо сваки дан осим недјеље док није кренула пандемија. Позориште све превазилази, откад је настало, од “јарчеве пјесме” па до дана данашњег оно је преживјело све могуће невоље. Оно је уточиште за људе, као неки храм. Човјек мора имати неко острво наде.

ГЛАС: Играјући у представи “Скупштина” први пут сте изашли на сцену Градског позоришта “Јазавац”. Постоји ли сличност између ове породичне скупштине и оне коју гледамо на малим екранима?

СТОЈКОВИЋ: Колега Љубиша Савановић ме наговорио да заиграм у “Јазавцу”, након три године убјеђивања. Ријеч је о занимљивом тексту. Наиме, породица је оформљена као мала држава чији чланови имају своју скупштину. Дешава се да глава породице да оставку због нарушених породичних односа, па иду пријевремени избори, па натезање ко ће кога купити. Ту се успоставља паралела са садашњим временом, да би се завршило хладним тушем за публику, да се људи добро замисле и да виде шта нас све чека. Режисер Иван Плазибат, који је из Хрватске, свјестан је куда сви ми идемо. То је једно дужничко ропство из којег ћемо се тешко извући. То најбоље описује реплика из представе “Мандрагола”, Позоришта Приједор из 1997. године, која каже: “Смијте се, смијте, доћи ће вријеме када нећете моћи сузе обрисати.”

ГЛАС: Какви су Ваши планови за наредни период?

СТОЈКОВИЋ: Не може се ништа планирати у ово доба, али имамо доста заказаних представа у децембру, а у плану је и снимање серије “Адвокадо”.

Културна сцена

ГЛАС: Како посматрате културно-умјетничку сцену у Републици Српској? Да ли имамо довољно простора за стварање?

СТОЈКОВИЋ: Простора има онај ко се бори, ко хоће да ради, али потребно је створити услове за рад слободних умјетника. Гдје су позоришта у којима ћемо играти? Немамо их. Млади када заврше Академију немају гдје, јер је све пуно, зато треба да постоји мрежа позоришта у држави. Неопходно је да се схвати колика је важност позоришта, умјетности и културе уопште. Не можете дати статус града некоме ко нема позориште. Источно Сарајево, Требиње, Добој морају имати позориште. Бијељина га је, на нашу радост, добила недавно. Људи треба да дођу да погледају представу “Златно доба” и виде како су Бан Милосављевић  и краљ Александар правили државу тако што су прво правили позориште.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.