Академик Љубодраг Димић о српском питању: Срби су народ са идентитетом и историјом, и то има своју цијену

- Када видите ту раздробљеност српског народа, неуједначеност и запуштеност, да генерације српских политичара о томе нису размишљале, јер је то сматрано политичким грехом који подразумева идеолошку казну... Ако све то ставимо на тас, долазимо до закључка да до решавања српског питања не може доћи спонтано. То је тема коју морају да развијају елите које би обликовале један политички и национални идентитет у који би било уклопљено све оно што српство представља данас - сматра Димић наводећи како промјене снага у свијету тренутно иду наруку Србима те истичући како је ово добра прилика да се “забоду неки путокази који ће нас водити у будућности”.

У интервјуу за “Глас Српске” академик Димић је открио и зашто је Меморандум САНУ од стране других народа доживљен као великосрпски пројекат, како и зашто су Срби постали “случај”, али и како Албанци већ 140 година раде на стварању свог вијалета, који је пројектовао још турски султан Абдул Хамид.  

ГЛАС: Зашто српско питање никада није дефинисано?

ДИМИЋ: Српско питање је отворено у двадесетом веку и све велике кризе на Балкану имају везе с њим. Његово отварање и покушај да оно буде решено тичу се и наших суседа, али и регионалних и великих светских сила, које су заинтересоване за Балкан као меки трбух Европе. Српски народ се исказао као полицентричан народ, док су други народи искористили бившу заједничку државу да заокруже своје национално биће. Једино српски народ није то урадио. Ако би га описивали, можда је то најбоље урадио Бранко Радичевић песмом о колу у ком играју Србијанци, Шумадинци, Херцеговци... Све то је довело до тога да се други народи понашају као неке маглине које усисавају све око себе, па и оно што је српска периферија. Ту, прије свега, мислим на Албанце и Хрвате који су се увећавали тако што су присвајали ту периферију. Дошло је и до стварања вештачких нација. Ти феномени су делом последица и нерешавања српског питања. Значи, ради се о великом друштвеном феномену којим се наша наука није позабавила у оној мери у којој то заслужује.    

ГЛАС: Како бисте описали контекст и значај Меморандума Српске академије наука из 1986. године?

ДИМИЋ: Судбина тог меморандума и институције која га је изнедрила је на неки начин парадигма оног што се дешавало са југословенском државом, али и са Србијом и српским народом. Он је настао из најбоље воље и са намером да се сагледа позиција српског народа у времену када се наслућивао распад Југославије. Када је написан, нико није реаговао. Пажљиво је бирано када ће то питање бити отворено и то је учињено у тренутку када су поједине републике одлучиле да окрену леђа тадашњој Југославији. И наравно, у тако хаотичној ситуацији било је врло важно упрети прстом на Београд као место у коме се осмишљавају некакви великосрпски пројекти. Српски народ данас мора да застане, да се замисли, и да они који су дужни да у том правцу размишљају сачине нови програм, а што би нам у овим туробним временима омогућило да се боље оријентишемо у овом хаотичном свету.       

ГЛАС: Па зашто онда то не буде и урађено, ево и питање будућег статуса Косова никада није било актуелније?

ДИМИЋ: Мислим да ће то морати да буде урађено. А када сте већ поменули Косово, то је питање које је “отворено” још прије 140 година. У предвечерје Берлинског конгреса албанска политичка елита окупљена око Цинцарина Пашка Васа осмислила је пројекат вилајетске Албаније. Енвер Хоџа је то називао Албанијом Албанаца. А да би се то и остварило, било је потребно истребити друге са тог простора - све оне који су другачије вере и националног опредељења од самих Албанаца. То питање се константно намеће. Ако гледамо ту вертикалу, прво је Турска била гарант решавања тог албанског питања. Велика Британија је перманентно у тој причи све до данас. Наравно, ту је и Немачка, али и Италија. Данас су велики кредитор те приче САД. Тај албански концепт је расистички, али захваљујући пропаганди све се окренуло против Срба. Поставио бих питање где су они данас на КиМ и како су постали мањина? Може се видети да је до тога дошло још након реформи Абдул Хамида, једног од турских султана који је протежирао Албанце. Хамид је послао неколико својих везира у Египат. Међу њима је био и Мухамед Али, по којем је касније и Касијус Клеј узео име. Он је на једној вечери ликвидирао 200 истакнутих мемелука и након тога Египтом владао наредних 50 година. Уз њега су тада били одани преторијанци, Албанци из Кавале. Када су се ти “Египћани” вратили на ове просторе, врло брзо су се окренули свом старом идентитету - албанском. Шта је суштина ове приче? Албанци су један упоран народ кога не треба никада потцењивати, а чији елита више од 140 година лобира за исту ствар, са надом да ће то једног дана и остварити.

ГЛАС: А шта је са српском елитом?

ДИМИЋ: Као прво, оно што мени лично највише смета јесте улазак интелектуалаца у политику. Наша је дужност да хранимо политику знањем и рационално је критикујемо. Садашња српска елита је доста подељена, политички поларизована и није спремна да размишља о судбини свог народа. Она се врло често пежоративно односи према њему. Такође, немамо ни преводну литературу која би говорила о српском националном питању. Ако одете на било који амерички или европски универзитет, видећете да у њиховом библиотекама има мноштво преведених албанских књига. Када дођете до полица које би се тицале српског питања, ту ћете наћи само неколико. Када је одлучивано о судбини српског народа и они најдобронамернији нису имали за шта да се “закаче” и позову на неке српске историјске списе или научне књиге. Онда се на Западу појавила и једна категорија интелектуалаца која је запечатила судбину Срба. Квазинаучни радови Ноела Малколма су нам нанели огромну штету. Формирана је негативна слика о нама. У Београду се то видело, а у Бањалуци је српски народ то осетио на својој кожи. РС данас представља стреху коју уколико неки склоне, а те намере несумњиво постоје, тај народ ће остати без икакве заштите.       

ГЛАС: Када буде рјешавано српско питање, да ли је реално да оно обухвати Србе с обје стране Дрине?

ДИМИЋ: То је једино реално. Када се буде дефинисало српско питање, оно мора да обухвати Србе на целом простору где они живе. Мислим да би оно требало да обухвати и Србе трију вера, као што је својевремено говорио Вук Караџић. Ишчезнућу тог типа српства допринела је и сама СПЦ, која је у свом начину размишљања стављала знак једнакости између - православни и Срби. Због свега тога сваки покушај решавања или размишљања о српском питању за почетак мора обухватити цео простор на ком српски народ живи, али и све оне који се осећају као православци. Увек је била жеља да се направи држава у којој би се нашли Срби са обе стране Дрине. И то се десило након Првог светског рата, па и Другог. У тренутку распада Југославије та равноправност између “братских” народа ишчезнула је из нових уставних аката. То је изазвало бунт и ратове у којима ће Срби бити сабијани у своју матицу. То политичко насиље утицало је да се српски народ прореди на просторима на којима је до тада вековима живео. У Црној Гори је он ишчезавао невероватном брзином. Слична ситуација десила се у Македонији. Ту је, наравно, и Хрватска, где су Срби од некадашњег конститутивног народа сведени на статистичку грешку. На срећу, имамо РС. Према томе, ради се о веома сложеном европском питању и вероватно ће Срби поново бити заједно само под европским кровом. Наравно, потребно је ослушкивати таласе који долазе са свих страна света, оријентисати се и правити мудре потезе.

ГЛАС: Зашто Срби увијек постају “случај”?

ДИМИЋ: На то нас гони наша историја. Срби су један слободарски и државотворни народ. Нису аморфна маса, већ народ са јасним идентитетом, историјом и традицијом. И то има своју цену. Због тога смо проглашени реметилачким фактором. Када би била направљена паралелна истраживања страдања балканских народа у двадесетом веку, мислим да би тај број би­о страшно поразан за Србе. Кључна грешка српских политичара била је та што су хтели да “прекораче” Дрину и обједине српски народ, а за то нису имали дозволу Запада.

ГЛАС: Да ли је у данашње вријеме могуће бити неутралан?

ДИМИЋ: Политичке елите које нас данас воде морају да на глави имају стотине антена које ће регистровати све светске промене, и у складу с тим вући адекватне политичке потезе. То је прилагођавање ономе што је општи оквир у коме ви као ентитет, држава или нација живите и опстајете. Другим речима, историја никада није “закуцана”, она је саткана од нечега што је променљиво. Биолози би рекли, прилагођавање је предуслов опстанка. Не припадам дарвинистима, али хоћу да кажем да нешто од тога постоји и у политици. Ако свет данас иде у неком мултиполарном правцу, српска политика морала би да води рачуна о том новом балансу биполарног света. Иначе, без тога нећемо имати будућности, као што је није било у времену када српска политичка елита и Слободан Милошевић нису схватили да је пао Берлински зид. Горбачов је приликом једне посете Београду истакао да ће то што се тада дешавало у његовој домовини довести и до великих ломова у свету. Нико у Београду то није разумео. Одговор Милошевића је био: “Ми градимо социјализам, капитализам је на издисају”. И данас можете чути сличне тезе. Сачекајмо мало, куд нам се жури, и то у тренутку када се светски дивови међусобно боре за простор.

ГЛАС: Шта је онда потребно радити?

ДИМИЋ: Србија и Српска су сада у прилици да после деценија страха могу водити једну политику која ће подједнако водити рачуна о Истоку и Западу. У том контексту можда можемо освојити неколико добрих деценија за нас. Ако погледамо Јосипа Броза, он је израстао у значајног политичара јер је искористио једну такву шансу. Мислим да су садашњи лидери осетили тренутак у ком живе. То прилагођавање обезбеђује опстанак.   

ГЛАС: Да ли се због те нарушене глобалне равнотеже у свијету Западу сада жури да ријеши питање Косова?

ДИМИЋ: Жури им се да га ријеше, јер велико је питање да ли ће то моћи у неком наредном периоду. Што се тиче Србије, мислим да за њу време ради, као што је деценијама радило против ње. Али то не значи да треба дигнути руке од разговора. Потребно је водити креативни дијалог који ће спречити могућност огољеног терора над српским народом на КиМ. На тај начин се спречава и да Албанци тај простор дефинитивно присвоје. Та тенденција је константно видљива између Косова и Албаније. Настаје нешто што је левијатан и што ће бити велика несрећа за Европу, па можда и за САД, јер би тај радикални исламски чинилац могао добити своју државу на Балкану.

Дејтон чува Српску

ГЛАС: Шта мислите о Дејтонском споразуму?

ДИМИЋ: Када је он склопљен, српски чинилац није био задовољан њиме. Међутим, време је показало да је то био велики домет, а колико је он важан, може се видети кроз константне покушаје да се он дерогира. То се спроводи већ две деценије и Република Српска се на тај начин покушава ослабити. Враћање на изборне принципе Дејтона требало би да буде свакодневни задатак власти у Бањалуци. Нема одступања. Према томе, све жеље званичног Сарајева падају у воду уколико Српска рационално води своју политику.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.