Снајперисти рука на обарачу није задрхтала

На Грбавици у улици Раве Јанковић 11. марта 1995. године испред зграде на броју 59 док су играле ластиш убијене су десетогодишња Милица Лаловић и деветогодишња Наташа Учур. Била је то њихова посљедња игра, осам мјесеци прије дејтонског мира.

Дјевојчице су одмах превезене у болницу Касиндо, а према записнику из болнице, Милица је довезена мртва, док је Наташа умрла 15 минута након пријема.

- Ко зна колико их је снајпериста посматрао и око 15 часова и 30 минута одјекнула су два пуцња - свједочио је Милан Павловић који каже да је снајпериста ухапшен, али да му никада није суђено.

Према свједочењу Сарајке Фатиме Бајрамовић двије дјевојчице убио је борац 101. бригаде тадашње Aрмије РБиХ, Сејо Пискић.

Пискић је рођен 1956. године у Грачаници, а свједоци причају да се јавно хвалио како је из снајпера убио дјевојчице и још 20 Срба у сарајевском насељу Грбавица.

Тих дана Aлија Изетбеговић је јавно говорио да зна да су убијене дјевојчице, али да то за њега нису Срби него грађани Сарајева.

Миличини отац и мајка, Ранко и Љепосава Лаловић данас живе у Бијељини. Како за "Глас Српске" прича Ранко из свог стана у Сарајеву избјегли су прво у Кијево у Источном Сарајеву, а  након тога у Зворник.

- Када нам се десила трагедија био сам на радној обавези у "Фамосу". Тадашњи директор рекао је колеги да узме аутомобил да ме одвезу кући. Ништа нисам слутио. Брат ми је рекао да је Милица погинула - тешко говори Ранко.

Каже, не могавши зауставити сузе, да су се родитељи мале Наташе вратили из избјеглиштва из Војводине на њен наговор.

- Причали су да је Наташа чезнула за Сарајевом и да је тражила да се врате како би се возала трамвајем, јер у Војводини тога није било - прича Ранко и додаје да је Наташа била јединица.

Наташа и Милица су сахрањене једна до друге на гробљу Миљевићи у Источном Новом Сарајеву.

Ранко каже да је према његовим сазнањима Сејо Пискић привођен, али да није процесуиран, те да је касније чуо да више није међу живима.

Ранко је прије рата био професор физике у Првој гимназији у Сарајеву и у Гимназији на Илиyи. Његова супруга је учитељица која још увијек, како каже, "помало ради" јер се од малих пензија тешко живи.

- Тешко живимо. Ранко је тешко болестан, а ја радим хонорарно у вртићу. Начелник општине Бијељина Мићо Мићић никада није желио да ме прими и саслуша нашу тешку муку, прича Љепосава Лаловић.

Милица са анђелима, какав је и сама била, спава 13 година, а њима је остала кћерка Јелена и нова радост, унука Мија.

- Полиција ме је питала имам ли два свједока за своју причу што ме је додатно разочарало и повриједило. Једне прилике нам је долазио и Душко Томић из Дјечије амбасаде и вели да би могао да поднесем тужбу и да тражим новчану надокнаду. Мени новац не треба, нити има новца који може да нам врати Милицу, ублажи бол и нашу трагедију. Одгојио сам и ишколовао много средњошколаца. Једина вриједност су дјеца и ко може да убије дијете, за тога нема одговарајућег епитета. Срамота је да за злочине над невином дјецом нико није одговарао - каже Ранко Лаловић.

Гроб

Миличин стриц Бранко каже да родитељи мале Милице често дођу на њен гроб у Миљевићима гдје је сахрањена и још увијек не могу да избришу сузе од трагедије и рана које годинама не зарастају.

На Миличином споменику пише: "Посебно је вољела учити и живјети". На Наташином споменику пјесма: "Прерано си живот изгубила, својој мајци срце откинула, црној земљи младост поклонила, тек стасала младост једна, ко јабука недозрела, у вихору страшног рата, прерано је сагорјела".

Снајпериста

- Снајпериста који је пуцао у двије дјевојчице радио је то по задатку свог команданта. Тачно се зна колико је која бригада и јединица тадашње Aрмије РБиХ имала снајпериста, ко су били, гдје је који од њих био распоређен и које су задатке добијали. Ово је монструозан злочин за који није одговарао нико - каже члан Оперативног тима РС за тражење несталих Слободан Шкрба.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.