Петнаест година од смрти 12 беба у бањолучком породилиш

Глас Српске 09.07.2007 00:00

Слађану први видио њен отац Стојан, коме је дежурна сестра показала дјевојчицу у инкубатору тешку килограм и 950 грама. Рекла му да је не уписује у матичну књигу рођених, јер наде да ће дјеца која долазе на свијет преживјети бивало је све мање

СЛAЂAНA Кобас из Приједора рођена је 18. јуна 1992. године, као једна од звјездица која је тог љета засјала изнад бањолучког породилишта. Десет њених малих другара већ је било умрло. Први ју је видио њен отац Стојан, коме је дежурна сестра показала малену дјевојчицу у инкубатору тешку килограм и 950 грама. Већ тада му је рекла да је не уписује у матичну књигу рођених, јер наде да ће дјеца која су тад дошла на свијет преживјети, бивало је све мање. - Било је стравично гледати њу, онако сићушну, поред толико празних инкубатора. Стрепио сам сваки час и молио Бога да авион, који је на Батајничком аеродрому у Београду чекао натоварен кисеоником, коначно полети - сјећа се Стојан Кобас. Aли, Слађино срце се ни тада, као ни много пута послије, није предавало. Преживјела је и поживјела 13 година. Довољно тек да у свијету остави трага као велики борац и велики мученик. Као такву ће је многи памтити, јер Слађина бол и невоља, постали су симбол дјечијег страдања. - Из болнице су ме 7. јула обавијестили да јој дам име, јер се изборила за живот. Слађа је из болнице отпуштена са оштећењем плућа, мозга и тешким оштећењем вида. Њена борба је започела истог трена. До десете године, Слађа је имала пет операција очију у Калуги, у Русији. Почетком 2002. године Слађана је први пут јасно видјела свијет у којем одраста - прича њен отац Стојан. Додаје да се уз Слађу борио сав наш народ, јер новац за све њене операције прикупљан је у хуманитарним акцијама и захваљујући добрим људима. Слађин велик бол, који никад није залијечен, био је тај што ју је као малену дјевојчицу напустила мајка, која до њене смрти није дошла да је обиђе, упита како је, подијели с њом бар тренутак њежности. Стојан јој је био и отац и мајка. И то добар и пожртвован отац, који је њој посветио цијелог себе и све друго у животу ставио у други план. У октобру 2004. године на Дјечијој клиници у Тиршовој, у Београду, љекари су открили да ова дјевојчица болује од рака костију, чије лијечење је Слађа започела у болници Гензвил, на Флориди. Злоћудни рак костију метастазирао је на плућа. Стручњаци са Националног института за здравље у Вашингтону, гдје је млада Приједорчанка била на лијечењу, давали су све од себе да јој спасу живот. Aли, за ту болест нису имали лијека. Бројне хемотерапије, експериментална лијечења... ништа није помогло. Слађана Кобас умрла је 9. фебруара 2006. године у својој кући, у Приједору, у загрљају свог оца Стојана. За све године бола, који је понекад био изузетно тежак, многима и неиздржив, Слађа никад није заплакала и пожалила се својим најближим. Увијек је вјеровала да ће бити јача од сваког зла. Споменик својим малим другарима редовно је обилазила, носила им цвијеће, палила свијеће, жалила што нису преживјели с њом. Свако писмо које је написала и цртеж који је нацртала, Слађа је украшавала звјездицама. Све вријеме лијечења у Aмерици, уз Слађу је био и њен стриц, Милош Кобас, који прича да је своје посљедње дане ова дјевојчица провела у страшним боловима и мукама. - Најгоре од свега је то што је Слађа преживјела кад није имала кисеоника. A сада, када је имала кисеоника, више није имала плућа... Није имала чиме да дише - рекао је Милош, послије Слађине смрти. На годишњицу њене смрти објављена је књига "Дневник Слађене Кобас", аутора Виолете Божовић из Београда. Ова књига није само зборник Слађиних мисли, жеља, дијелова њеног дневника, сјећања, него и свједочење о страдању све дјеце на бањолучком породилишту од краја маја до краја јуна 1992. године. "Гдје је то јутро које ће ми рећи да сам побиједила ово зло које ме немоћну растаче, убија и односи? Носимо ли око врата своју судбину, свој крст и да ли су на њему исписани догађаји по сценарију, унапријед датом од оног ко је креатор времена, прошлости и будућности? Кад толико волим да живим, зашто морам умријети?", упитала се Слађа у књизи Виолете Божовић. - Увијек је она мене тјешила, говорила да се не бринем. Требало ми је годину дана да прочитам сва писма која је оставила за собом. У једном, написаном прије двије године, спомиње како осјећа да ће се придружити звјездицама. Тада сам схватио колико је она била храбра и у исто вријеме свјесна да је осуђена на смрт - навео је њен отац Стојан. За свако од умрле дјеце, испричао је Стојан, она је поживјела по годину дана. - Ових 13 година с њом најљепши су ми поклон у животу, јер она је била дијете какво се само једном рађа. Кад је умрла, цијели Приједор је плакао. Сви који су је срели, памтиће је као веселу дјевојчицу, која се никад не предаје и која увијек настоји да усрећи све људе око себе - рекао је Стојан Кобас. И данас се пита зашто је све морало да буде тако како је било и хоће ли ико икад одговарати за злочине над дјецом рођеном тог љета у бањолучком породилишту. Сњежана МИЛAНКОВИЋ (у петак: Једина преживјела звјездица Марко Медаковић) ПЈЕСМA Ја Слађана Кобас/Заклињем се сунчевом зраку/Првој капи росе и речном таласу/Да ћу говорити истину и само истину/О томе/Како је крај светла живети у мраку/И како кад небом звезде ћутећ зборе једну тајну/Заблесну па падну/У неповрат падну. Ја Слађана Кобас/Која нема мајку/Замољавам изворе да јој ход украду/Да је негде кад јој очи сретну/Испишу на длану/Сузу моју тугом боловану/Песму моју сунцем даровану/Сваком њеном/Пробуђеном дану... (Пјесма из књиге Виолете Божовић "Дневник Слађане Кобас")

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.