Нова матрица дјеловања бошњачких лобиста у САД: Преко америчке русофобије до унитарне БиХ

Овом логиком се готово 30 година руководе представници бошњачке политике који не одустају од свог давно зацртаног циља стварања унитарне и централизоване БиХ, по вољи и мјери једног народа. Оно што није добијено у рату, покушава се остварити новцем и лобирањем у миру. 

Како би и дошли до тог циља, у Сарајеву су осмислили нову матрицу дјеловања. Након година сатанизовања Срба, сада се покушава искористити антируско расположење нове америчке администрације са предсједником Џоом Бајденом на челу, а која већ најављује обрачун са наводно малигним руским утицајем на Балкану. У ту обланду бошњачка политичка елита упаковала је и причу о нефункционалности БиХ и неопходности ревизије Дејтонског мировног споразума, а да би била привучена пажња Вашингтона, пласирана је теза како су Срби реметилачки фактор и продужена рука руске политике на Балкану.

 - Бошњаци очекују да уз помоћ Бајдена коначно реализују свој пројекат, а поготово јер је нова америчка администрација већ најавила како има жељу да се активније укључи у балканску проблематику. Ово је одраз њихове тежње да покушају маргинализовати руски утицај на Балкану. Они ће дефинитивно томе тежити, а то ће се сигурно одразити и на БиХ, односно покушаје да се додатно ревитализује Дејтонски споразум - каже за “Глас Српске” политички аналитичар Срђа Трифковић. 

Рудер и Фин

Према подацима из књиге Јелене Рајаковић објављене на енглеском језику “Лобирање у функцији креирања имиџа БиХ”, почеци овог бошњачког лобирања датирају још из деведесетих година прошлог вијека, када се у САД, али и у другим земљама врло мало знало о републикама СФРЈ, као и о суштини дешавања која су водила у грађански рат на њеним просторима.

Према подацима америчког Министарства правде, лобистичке активности тадашње Републике БиХ у САД почеле су већ током 1992. године. Ангажовањем реномиране и свјетски познате ПР агенције “Рудер и Фин” тадашње бошњачке власти трудиле су се да остваре не само политичке циљеве већ и контакте са особама битним за процесе доношења значајних одлука, као и мобилизацију америчке јавности.

Када је ова америчка маркетиншка агенција почела да се бави балканским сукобима, у јавности су почеле да се појављују адаптиране верзије догађаја са простора бивше Југославије. Говорећи о стратегији рада “Рудер и Фина”, Џејмс Харф, директор те агенције, једном приликом је истакао како је агенција тада успоставила софистициран апарат за сакупљање вијести с фронта о ономе што се дешава у БиХ, али и Хрватској, а онда је све то требало свести на форму која би била што разумљивија обичним Американцима.

- Ми смо били у стању да презентујемо причу о добрим и лошим момцима која би касније сама наставила да се развија. Наш задатак није био да провјеравамо информације. Ми нисмо за то опремљени. Наш посао је да убрзамо проток информација које су за нас повољне, да их усмјеримо ка прецизно изабраним циљевима. Ми смо професионалци. Ми смо имали посао који је требало да обавимо и ми смо га обавили. Ми нисмо плаћени да будемо морални - истакао је Харф у интервјуу датом француском новинару Жаку Мерлиноу у октобру 1993. године.

Харф је у овом интервјуу објаснио и како је заједно са својим сарадницима правио искривљену слику ратова на простору бивше Југославије и имиџ Срба и какав је то утицај имало на креирање свјетског јавног мњења. Он, између осталог, себи приписује заслуге за пласирање приче, између 2. и 5. августа 1992. године, о логорима које држе Срби у БиХ.

- Ангажовали смо три важне јеврејске организације. Предложили смо им да објаве прилог у “Њујорк тајмсу” и да организују протестни скуп пред зградом на Ист риверу. Блеф је потпуно успио и јеврејске организације су ушле на страну муслимана. Тако смо успјели да у америчком јавном мњењу створимо слику знака једнакости између Срба и нациста. Изједначавање Срба са нацистима било је сложен посао који смо ми поједноставили причом о добрим и злим момцима. Успјели смо, јер смо гађали право у мету, јеврејску публику. Одмах је наступила осјетна промјена језичког регистра у медијима, уз употребу израза са веома јаким емотивним набојем, као што су етничка чишћења, концентрациони логори, што је све призивало у свијест поређење са нацистичком Њемачком, гасним коморама и Аушвицом. Погодили смо право у мету - истакао је Харф у овом интервју.

Тајно оружје

И творац претече Дејтонског мировног споразума лорд Дејвид Овен у својој књизи “Балканска одисеја”, а позивајући се на текст објављен у листу “Атланта журнал” од 28. фебруара 1993. године под именом “Тајно оружје: Америчке ПР фирме продају Србе као 'лоше момке'“, наводи како је од јуна до децембра 1992. године ова америчка агенција организовала низ састанака бошњачких функционера па и са кандидатом за потпредсједника САД Алом Гором, вршиоцем дужности државног секретара Лоренсом Иглбергером, као и са 10 утицајних сенатора, укључујући лидера Демократске странке у Сенату Џорџа Мичела и лидера Републиканске странке у Сенату Роберта Дола.

Осим организовања посјете министра спољних послова РБиХ Вашингтону, службеници фирме “Рудер и Фин” савјетовали су бошњачку делегацију у Хелсинкију на хитном самиту КЕБС, затим у Истанбулу поводом организације Исламске конференције, на засједању Генералне скупштине УН и Лондонској конференцији у августу 1992. године.

Како Рајаковићева наводи у својој књизи, иако је тешко повјеровати да би специјализовани политички кругови у САД доносили кључне одлуке само на основу извјештаја ПР агенција, ипак је на тај начин, с једне стране, извршена мобилизација јавности под чијим су притиском донесене и неке битне одлуке, а с друге, пред том истом јавношћу је створен алиби за планиране акције.

Примјењујући једну такву доктрину бошњачке партије су и након грађанског рата у БиХ наставиле са ангажовањем и плаћањем разних лобиста. Неки од циљева за које су лобирали политички представници из бошњачког народа као и разна удружена бошњачке дијаспоре у Сјеверној Америци и инострани “стручњаци” били су укидање ентитета и кантона, остајање у фокусу спољне политике САД, спречавање затварања Канцеларије високог представника, признавање босанског језика у Канади, а лобирало се и за именовање специјалног представника америчке администрације за Балкан.

Стари јастребови

Иста мета, исто одстојање, рекло би се и данас. У ову прича о лобирању и креирању јавног мњења у Америци сада су укључени Америчко-бошњачка фондација (АБФ), коју финансијски помажу готово све веће компаније из ФБиХ па чак и државне институције, “Круг 99” који заговара регионализацију БиХ, Конгрес Бошњака Сјеверне Америке, разни институти и фондације са бошњачким предзнаком, те бивши амерички конгресмени, који су директно или индиректно били укључени у ратна дешавања на просторима бивше Југославије.

На тој линији фронта су и бивше америчке дипломате Данијел Хамилтон и Данијел Сервер, те пољски аналитичар Јануш Бугајски, али и Универзитет “Џон Хопкинс”, те “Вилсон центар” као његова продужена рука. За све њих заједничка је русофобија.

“Вилсон центар” је крајем прошле године сачинио један документ који су потписали поменути Хамилтон и Сервер, али и познати негатор Српске Реуф Бајровић и заговорник мајоризације хрватског народа у БиХ, а у ком се Бајдену сугерише шта му је чинити о питању БиХ.

Према ријечима шефа Представништва Српске у САД Обрада Кесића, познати сарајевски бизнисмени браћа Мујо и Селмо Селимовић већ су у неколико наврата помогли рад овог центра, али и Универзитета “Џон Хопкинс”.

- Они су успели да се повежу с тим људима који су и раније пропагирали ту бошњачку причу, тако да су они то максимално искористили. Наруку им иде и то што још постоји велики број бивших америчких дипломата из деведесетих година који и даље веома пристрасно гледају на ствари у БиХ. Бошњаци управо преко њих највише покушавају да утичи на спољну политику Америке према БиХ, јер они и даље имају осећај да им нешто дугују, те да је потребно завршити пројекат који је започет још деведесетих година прошлога века - каже Кесић.

С Кесићем је сагласан и Трифковић наводећи како Српској, али ни Србији, не иде наруку то што је за новог америчког секретара за спољне послове постављен Ентони Блинкен.

- Цео тај тим око Бајдена је некада водио једну антисрпску причу и наратив. Они и даље Србе доживљавају као реметилачки фактор и унутар те парадигме функционишу. Слично мишљење има­ и плаћеник Сервер, али и острашћени шовиниста Бугајски који више мрзи Русе него што воли своје Пољаке. За њих су Срби само колатерал у тој причи - наводи овај политички аналитичар.

Да у Вашингтону постоји огромна опсесија Русијом, те да бошњачка страна ту чињеницу покушава максимално искористити, сматра и Кесић.

- Покушава се створити дојам како су амерички интереси на Балкану угрожени због Срба и њихових веза са Москвом. Користи се тај страх и анимозитет који је доста јак, а поготово у америчком Конгресу. У читаву ову хајку укључио се и високи представник Валентин Инцко, који је америчким конгресменима пласирао једну лажну и искривљену слику БиХ. Према Инцковом виђењу БиХ, бошњачки национализам није претња, али јесу хрватски и српски - наводи Кесић.

Како каже, наруку Србима не иде ни повратак глобалиста на власт у Америци, исте оне екипе која је интервенционизмом ширила интересе великих компанија широм свијета.

- Годинама се кроз америчке медије грађански рат у БиХ приказује у црно-белом светлу, на једностран начин. Бошњаци су представљени као жртве, а Срби као агресори. Они не желе кориговати тај свој раније изграђени став иако је доста тога разобличено. Али верујем како се ствари ипак мењају и иду набоље, а поготово јер су у “рат” ушли Хрвати и Бошњаци. Све више америчких конгресмена католика, а који су донедавно подржавали Сарајево, окрећу леђа и стају у “одбрану” хрватског народа у БиХ. То отвара врата и Српској и Србији да се боље позиционирају код нове администрације - додао је Кесић.

Овај оптимизам не дијели Трифковић који каже како има велики унутрашњи немир да ће САД ипак пробати да реализују ревизију Дејтона, како би показале своју снагу.

- Верујем како је ова претња озбиљна и велика. То надлежни у РС и Србији треба озбиљни да схвате - поручио је Трифковић.

Грађанска држава

Према ријечима Трифковића, иза приче о некаквој грађанској држави БиХ крије се тежња Бошњака за хегемонијом.

- Заговорници тог бошњачког концепта у западном свету неће вам рећи да је исти принцип потребно примењивати у Британији, јер би то значило губитак аутономије коју имају Шкотска или Северна Ирска. Зашто тај концепт не подрже у Шпанији? Дакле, реч је о фрапантној хипокризији. У тим земљама диверзификација демократских институција у етничким мешаним целинама се сматра као модерна тековина, док у БиХ то није - каже Трифковић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.