Звучни топ је био врео

Србија и десетак дана након 15. марта, односно вјероватно највећег протеста у историји Београда као главног града и земље у цјелини, живи под утиском овог величанственог догађаја.

И мада га власт и противници власти друкчије реципирају и једни и други су сагласни да је догађај био ријетко многољудан, вриједан поштовања и сигнал да ситуација у земљи баш и није нужно у најбољем реду. Сви се углавном слажу и с тим да је добро да је протест прошао без озбиљнијих насилних инцидената и без теже повријеђених. Ипак, постоји, наравно, и неколико озбиљних размимоилажења, а највеће и најважније тиче се инцидента који се десио у 19 сати и 11 минута у централној београдској улици, оној која се некад звала по Маршалу Титу, затим по Српским владарима, а сада носи име Краља Милана. То је она улица којом се прошетао ваљда свако ко је барем једанпут био у Београду, улица која спаја Теразије са Славијом. Тачно у 19 сати почело је петнаест минута ћутње за (тада) 15 жртава пада надстрешнице у Новом Саду 1. новембра 2024. (Нажалост, неколико дана послије протеста, преминуо је и Вукашин Црнчевић, шеснаеста жртва тог трагичног догађаја.)

СВЈЕДОЧЕЊА

Као што се већ уобичајило и на претходним великим протестима, а и на свакодневним петнаестоминутним одавањима почасти, та ћутња одржавала се заиста дисциплиновано. Читава улица је била утонула у тишину и једино што се чуло био је звук дронова који су одозго снимали масу. А онда се у 19 сати и 11 минута десило нешто што је накнадно обиљежило читав тај протест. Наиме, на потезу између "Лондона" и Југословенског драмског позоришта неколико хиљада људи су у тренутку у паници почели да бјеже што лијево, што десно. На снимцима без тона изгледа као да се море раздваја. На снимцима с тоном чује се врло бизаран звук. Они који су били присутни листом су били ужаснути. Стотине тих описа имају некакав најмањи заједнички садржилац, а у детаљима има и повеликих разлика. Углавном, звук је свакако био необично непријатан, а неки су га описивали као бришући лет авиона, неко као турирање мотора аутомобила, неко као звук формуле 1, а неко и као топот стотина коња. Углавном, иако је велики број људи запао у панику, то је трајало само неколико секунди. Није се десио прави стампедо. Судећи по снимцима, дио људи, макар и у видној мањини, све вријеме је задржао (само)контролу, а и они који нису, брзо су се смирили. То, наравно, не значи да није било повријеђених, али срећом није било тешко повријеђених. Неки људи су пали, изгребали се, угрували, неки су осјећали мучнину, несвјестицу, општу слабост. Мање-више сви, међутим, били су збуњени: Шта се то десило?

СУМЊЕ И ДЕМАНТИЈИ

Чини ми се да је први који је у јавни простор увео фразу "звучни топ" био познати војни аналитичар Александар Радић. Након смрти Мирослава Лазанског, Радић је вјероватно особа која великој већини уредника и јавности прва падне на памет кад се помене "војни аналитичар". Радић је у својој "области" несумњиво стручан и његова теза привукла је много пажње. Мало касније се оваквој хипотези приклонио и Здравко Понош, некадашњи начелник генералштаба Војске Србије и данашњи опозициони политичар. Након овога дешава се подјела у медијском сектору типична за Србију у посљедњих неколико година. Медији блиски опозицији без икакве сумње тврде да је искоришћен звучни топ, док медији блиски власти ту поричу као да су сто посто сигурни да се ништа није десило. Риједак изузетак, због те ријеткости додатно значајан, било је истраживање новинара Немање Рујевића за портал недјељника "Време" гдје је он, помогнут са неколико млађих колега, спровео истраживање без унапријед одређених закључака. Углавном, њихов закључак дјелује врло убједљиво: неко средство изазивања панике је по свој прилици коришћено, а потребна је озбиљна истрага и детаљна експертиза да би се утврдило шта је то тачно било. Проблем је, међутим, то што је неповјерење у Србији толико да је тешко замислити резултате чије истраге би сви прихватили као неспорне. У том смислу је скоро комично звучало кад су власти најавиле да ће тражити помоћ ФСБ-а и ФБИ-аја; ко бива, пола Србије вјерује Русији, пола Америци, па ће ови скупа да задовоље све. Ако је та бизарност и могла да буде привлачна некоме, цијела идеја је изгубила смисао, кад је власт кренула да корак по корак признаје да раније о звучном топу нису говорили истину.

ТАЈНЕ И ЛАЖИ

Покојни Ђинђић је говорио да би требало најприје прогутати највећу жабу. Као у бизарној варијацији на ту идеју данашња власт у Србији често почиње своје порицање истине са највећом лажи. Као што је најприје говорено да надстрешница при реконструкцији уопште није дирана, па се на крају све морало признати, тако је и код звучног топа најприје било: уопште га немамо, па имамо, али нисмо распаковали, него је у складишту, док се није дошло до снимка из дана протеста на којој се види звучни топ намонтиран на камион. Један визуелни "артефакт" ову ситуацију је најефектније описао. То је један од такозваних мимова који суштину ствари сажме боље од сваке "аналитике". Дакле, имамо шест фотографија вертикално пореданих, а поред сваке од фотографија стоји кратак текст. Првих пет фотографија је идентично, а на свакој се налази Ивица Дачић. Покрај прве пише: "Немамо звучни топ". Испод, покрај друге, стоји: "Имамо звучни топ, али је неотпакован". Одмах испод, поред треће, натпис је овакав: "Отпаковали смо звучни топ, али нисмо га користили". Даље, крај четврте је исписано: "Користили смо звучни топ, али нико није повређен". Напосљетку, бар што се Дачића тиче, уз пету слику је овакав текст: "Има повређених од звучног топа, али нико није умро". (Мала дигресија: И да је ово описало читав мим, био би згодна форма, али оно што слиједи од згодне форе прави фантастичну.) Дакле, на самом крају, односно на дну, посљедња, најдоња, фотографија је фотографија патријарха Порфирија Перића, а порука поред ње је сљедећа: "Ко је умро од звучног топа, иде у рај". Цинични аутор овог "артефакта" истовремено критикује и МУП и СПЦ, и то на духовит начин. Било како било, највећи дио јавности данас не сумња да је неко "тајно" средство принуде употријебљено против сопствених грађана. Кад је ријеч о наставку протеста и жељи за деескалацијом, то је налик на гашење ватре бензином. Било како било, како је и најављено, 15. март није био Дан "Д". Нестабилност се наставља.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.