Живот, жеље и жал

У ноћи између сриједе и четвртка стигла нам је нова, 2026. година. Многи су, у тим првим јануарским минутима, загрлили оне најмилије до себе са жељом да остану здрави, срећни и насмијани до посљедњег трептаја, а онима који то вече нису физички били с њима пренијели исте жеље, само откуцане.

Неки су, с друге стране, заувијек отишли. Њихова срца су престала да куцају у посљедњим сатима, сада већ, старе године или у првим откуцајима нове. И створена је болна празнина у срцима оних њима најближих по крви и оних које је живот скренуо на њихов пут.

А тај пут је, заправо, она цртица између датума нашег рођења и оног другог. Први, махом, славимо. За други не желимо да знамо. Али то не значи да неће доћи. Напротив...

Ови јануарски дана су посебни. То су празнични минути, сати када више него иначе жудимо за топлином дома. Породицом. Загрљајима јачим од било које ријечи. Жељама да сви будемо, на првом мјесту, здрави, а остало ће, некако, само од себе доћи.

И то и јесте прва наша, за све вас, новогодишња жеља. Да будемо здрави и да су нам породице на окупу.

Пребрзо живимо. Стално журимо, неријетко каснимо. Треба нам изнова још који час, још који дан, али ма колико тога и били свјесни и ма колико хтјели да успоримо ту машину, она иде како је подешена. Успориће кад дође ред за то. Зауставиће се, како се каже, када је суђено. Некада изненада. Прерано. За не повјеровати. За опсовати све по списку, уз само једно питање: Зашто?

Тог одговора нема. Они који остају настављају с тим да живе, али има нешто што може и треба свако од нас.

Треба да живимо. Треба да волимо свим срцем. Треба да будемо уз највољеније. Треба да им свако мало викнемо или шапнемо колико нам значе, колико их требамо, колико треба да се чувају, пазе на себе, успоре када могу, убрзају када су за то стварно спремни.

Треба да се више гласно смијемо, будемо чисте душе и топлог срца. Да не трчимо за сликама којима нас бомбардују из дана у дан, представљајући то као стил живота. 

Потребно је помоћи када то и коме можемо. Загрлити снажно, изустити ријечи утјехе онима којима су потребне јер и то су молитве које се памте.

Треба да будемо људи. Да дишемо пуним плућима јер не знамо када је ред на наш посљедњи дах.

Некада се говорило: "Данас те има, сутра те нема". Данас је, нажалост, дошло такво доба у којем те "сад има, а већ сљедећег минута нема".

Нова година је почела. Желимо вам све најбоље. Да будете здрави, срећни и сви на броју. Онима које више никада нећемо ни срести ни загрлити нека је лака црна земља. Почивајте у миру. Чувамо вас у срцима.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.