Живот на чекању

Небојша Томашевић
Додај glassrpske.com као Гугл извор
Фото: Живот на чекању

Кров над главом, некада једна од основних животних потреба и симбол сигурности, данас за велики број грађана постаје све недостижнији циљ. Није више довољно имати посао, што би рекао покојни Бора "социјално, здравствено и редовну плату", јер без одрицања, а ни тада многи не могу доћи до крова над главом. Судећи по нашем стандарду потребно је много одрицања, често неколико деценија да би се дошло до властитог стана.

Тако, умјесто да планирају живот и породицу, многи све више страхују хоће ли имати гдје живјети. Да то није само утисак, већ озбиљан економски и друштвени проблем, показује и податак да је за куповину просјечног новог стана у Републици Српској потребно око 95 просјечних мјесечних плата. Значи неопходно је готово осам година рада, без трошења иједне марке на храну, рачуне и остале животне потребе, да би дошли до крова над главом.

Још је поразнија рачуница која каже да када би супружници са двије просјечне плате за куповину стана издвајали петину заједничких примања до своје куће не би могли да стигну за 20 година.

Међутим, док квадрати постају све скупљи, а плате не прате њихов раст, одговорност за такво стање не може се пребацивати само на тржиште. Годинама се говори о економском напретку, инвестицијама и развоју, али се не види шта од тога има обичан човјек. Морамо да се запитамо гдје су конкретне стамбене политике, подстицаји за младе и породице, повољнији модели рјешавања првог стамбеног питања? Није довољно да власт броји нове зграде и вриједност инвестиција ако грађани од својих примања не могу себи да приуште ни скроман дом. Посебно је поразно што раст цијена некретнина од 2016. до 2025. године износи око 104 одсто, док су плате у истом периоду расле око 83 одсто.

Посљедице оваквог односа цијена и примања не завршавају се на немогућности куповине некретнине, већ се преливају даље на живот свих.

Млади одгађају осамостаљивање, брак и заснивање породице и све више људи остаје да живи са родитељима, а они који се ипак одлуче на куповину некретнине улазе у дугорочна кредитна задужења и деценије отплате.

Међутим, да код нас није ништа као у нормалном свијету говори и парадоксална чињеница да упркос високим цијенама станови "иду као алва". Очигледно је да купаца има, али у земљи у којој се просјечна породица деценијама одриче да би купила стан намеће се питање да ли је станоградња, постала и погодан начин за пласирање капитала чије поријекло није увијек лако утврдити. Тако док је некоме стан купити као другом жваку, за многе је властити дом, превелика и претежно недостижна обавеза. Најбољи опис наше стамбене рачунице дао је амерички филозоф и писац Хенри Дејвид Торо који каже да је цијена неке ствари заправо количина живота коју човјек мора да размијени за њу, одмах или дугорочно.

Небојша Томашевић је дипломирани новинар и магистар међународних односа, са више од 20 година искуства. У „Гласу Српске“ ради од 2003, а од 2008. пише за рубрику црна хроника, са фокусом на право и правосуђе.

Све вијести аутора →

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.