Уставна тамница по имену БиХ

Марко Ромић
Додај glassrpske.com као Гугл извор
Фото: Уставна тамница по имену БиХ

Босна и Херцеговина већ три деценије живи у необичном уставном парадоксу. Што се гласније тврди да се она брани, то се упорније разграђује једини договор на којем почива. Што се више говори о њеној функционалности, то се мање поштује начин на који је Устав предвидио да она функционише. А када уставна правила не произведу резултат који жели бошњачка политика у БиХ, онда се не мијења политика, него се покушава промијенити смисао Устава.

Ту почиње уставна тамница по имену БиХ. Она не настаје зато што је Дејтон заштитио кроз механизме два ентитета и три конститутивна народа. Настаје онда када се од Републике Српске, српског и хрватског народа тражи да остану у заједничкој држави, али да се одрекну управо оних права и гаранција под којима је та државна заједница договорена.

БиХ није уставно неуспјешна зато што њен Устав не може да се примјењује. Она је неуспјешна зато што значајан дио бошњачке политичке структуре не прихвата уставом прописан начин функционисања. Дејтонска БиХ није замишљена као проста већинска демократија у којој један народ, сам или уз помоћ спољних фактора, може да одлучује у име свих. Она је сложена, децентрализована и консензуална заједница. У њој је сагласност начин управљања, а не сметња управљању.

Када нема уставом потребне сагласности, то не значи да је настао правни вакуум који неко мора попунити. То значи да предложена одлука нема потребну подршку. И то је такође уставни одговор. Механизам који каже да нема одлуке без сагласности није блокада, него правило да уставноправни ентитет или један конститутивни народ не може бити прегласан о питањима од суштинског значаја.

Ипак, у политичком Сарајеву већ годинама се његује обрнута логика. Ако Срби не прихвате неку одлуку, онда је проблем у ентитетском гласању. Ако Хрвати траже легитимно представљање, онда је проблем у конститутивности. Ако Савјет министара нема општу надлежност, онда га треба назвати владом и понашати се као да уставна ограничења не постоје. Ако све то није могуће постићи договором, онда се позива високи представник. А ако је потребно да се резултат накнадно прогласи правним, ту је Уставни суд БиХ.

Судска власт

Најочигледнији примјер удаљавања од Дејтона јесте судска власт на нивоу БиХ, коју Устав не познаје. Устав БиХ изричито установљава Уставни суд. Не установљава Суд БиХ, Тужилаштво БиХ, нити општу правосудну вертикалу на нивоу заједничких институција. То није случајан пропуст у тексту, него посљедица расподјеле надлежности према којој све што није изричито повјерено БиХ припада ентитетима, односно судска власт експлицитно припада Републици Српској и Федерацији БиХ, а као доказ томе може нам послужити чл. 121а Устава Републике Српске, који регулише положај Високог судског и тужилачког савјета Републике Српске. Стога, нико осим поменутог органа нема уставно право да именује и разрјешава судије и тужиоце у Републици Српској.

Суд и Тужилаштво БиХ нису настали уставном промјеном нити споразумом ентитета. Њихови закони су првобитно наметнути одлукама високог представника. Касније су таква рјешења насилно прихватана, проширивана и уклапана у систем, али накнадна доградња не може избрисати питање првобитне неуставности извора власти. Потреба за неком институцијом није исто што и (не)уставна воља неизабраног странца да је оснује. Ако је довољно рећи да је нека институција корисна или потребна, па је на основу тога створити мимо поступка који Устав познаје, онда Устав више није највиши правни акт. Он постаје препорука која важи само док не засмета нечијој политичкој замисли. Управо тако је изграђен значајан дио данашње БиХ: прво се наметне рјешење, затим оно годинама производи правне посљедице, а на крају се његово постојање користи као доказ да је одувијек било уставно. Тако се de facto стање у БиХ намеће као de iure.

Вето није квар

Иста матрица примјењује се на ентитетско гласање и заштиту виталног интереса конститутивних народа. Они се редовно описују као механизми блокаде, готово као страно тијело у демократском систему. Међутим, ти механизми нису накнадно унесени у Устав, нити су привилегија коју је неко поклонио Републици Српској, али и Федерацији БиХ. Они су дио самог уставног договора.

Ентитетско гласање постоји зато што БиХ није унитарна држава. Витални национални интерес постоји зато што БиХ није држава једног народа и осталих становника. Трочлано Предсједништво постоји зато што се заједничка власт мора вршити уз учешће и сагласност конститутивних народа. Уклонити те механизме не значи поправити Дејтон, него промијенити природу БиХ без новог уставног договора.

Зато захтјев за укидање или слабљење ентитетског и националног вета у суштини значи само једно: жељу да се одлуке могу доносити и против Републике Српске, односно против воље једног или два конститутивна народа. Назвати то ефикасношћу не мијења суштину. И затвор може бити ефикасно организован, али они који су у њему затворени због тога нису слободнији.

Посебно мјесто у бошњачкој политичкој машти заузима Савјет министара (БиХ). У јавном говору он се упорно назива "Владом БиХ", као да ће промјена назива временом произвести промјену уставне природе. Неће. Чак и у самом називу органа, по тексту Устава БиХ, Савјет министара у свом имену нема ријеч "БиХ".

Влада у класичној држави има општу извршну надлежност. Савјет министара, као помоћни орган Предсједништва БиХ, има искључиви задатак да спроводи његове одлуке. Разлика није језичка, него суштинска. У дејтонском поретку претпоставка надлежности није на страни БиХ, него на страни ентитета. БиХ има оно што јој је Устав дао, а не све што политичке амбиције накнадно пожеле. Зато прича о Савјету министара као влади није безазлена терминолошка навика. Она је дио покушаја да се у јавности нормализује идеја центра са општом надлежношћу и ентитета који извршавају његове одлуке и своде се на административну јединицу.

Магична вила

У таквом пројекту високи представник има улогу магичне виле. Сваки пут када бошњачка политичка елита не може да добије сагласност Републике Српске или представника хрватског народа, очекује се да високи представник једним потезом испуни жељу. Када нема закона, он га наметне. Када нема већине, он је замијени. Када Устав не даје надлежност, он створи њене посљедице. Када изабрани представници не прихвате одлуку, он покушава да их казни или уклони.

Такво овлаштење не постоји у Анексу 10 Дејтонског споразума. Тамо високи представник прати, координише и олакшава цивилно спровођење мировног споразума. Не пише уставе, не доноси законе и не суди изабраним представницима. Законодавна и уставотворна овлашћења настала су касније, политичким тумачењем сопствене моћи, без формалне измјене Дејтона. Високи представник је чак и временски ограничен (погледати Анекс 1).

Ако БиХ може да функционише само тако што неизабрани странац доноси законе које домаћи представници нису усвојили, онда проблем није у Републици Српској. Проблем је у тврдњи да се такво стање може назвати демократијом. Држава којој је за сваку озбиљнију кризу потребан спољни управник није суверена држава, него протекторат који избјегава да призна властиту природу.

Посљедњу карику тог система представља Уставни суд БиХ. Његов задатак би морао бити да чува Устав, а не да чува посљедице његовог заобилажења. Суд штити уставни текст, али не смије да га дописује, нити да од сваке политичке жеље за јачањем заједничког нивоа производи нову уставну надлежност.

Када високи представник наметне закон, а Уставни суд потом прихвати његове посљедице као дио правног поретка, настаје затворен круг без демократске одговорности. Један неизабрани ауторитет ствара норму, други је потврђује, а од ентитета и народа се тражи да прихвате резултат као коначну мјеру права и правде.

Посебан проблем остаје учешће страних судија. Устав је предвидио могућност да се након првих пет година законом промијени начин избора троје страних судија. Ипак, више од три деценије након Дејтона, БиХ се и даље представља као држава која није способна да сама попуни сопствени Уставни суд. Исти они који говоре о суверености БиХ најгласније бране модел у којем странци могу одлучујуће утицати на њен највиши уставни ауторитет. Странци који не могу ни да разумију народе о чијој судбини одлучују.

У Сарајеву Уставни суд се слави као чувар државе онда када његове одлуке шире надлежности БиХ, смањују простор Републике Српске или потврђују резултате интервенција високог представника. Суд, међутим, не смије бити мјера бошњачке представе о праву и правди. Он мора бити мјера Устава, чак и онда када текст Устава не даје политички пожељан одговор.

У свему томе постепено се губи оно без чега БиХ не може постојати. Срби и Хрвати се из конститутивних народа претварају у заједнице чија се права толеришу док не успоравају одлуке већине. Република Српска се третира као привремена административна јединица, а не као уставотворни дио сложене државне заједнице. Хрватима се говори да су конститутивни, али да им други могу изабрати политичке представнике. Србима се говори да имају ентитет, али да се његове надлежности могу стално смањивати у име функционалности.

То није пут ка стабилној БиХ, већ пут ка земљи у којој ће институција бити све више, а договора све мање. Апарат може јачати док држава слаби. Може се основати још десет агенција, судова, министарстава и дирекција, али ниједна од њих не може надокнадити недостатак политичке сагласности народа који у тој земљи живе.

Највећи апсурд БиХ јесте то што је они који је наводно највише бране настоје одвојити од јединог споразума који је чини могућом. Желе БиХ без Дејтона, без стварне ентитетске аутономије, без дјелотворне конститутивности и без потребе за договором. Али таква БиХ никада није договорена и она постоји само као политичка жеља једног дијела земље и као пројекат дијела међународне бирократије.

Република Српска не руши БиХ када тражи поштовање Устава. Напротив, она брани посљедњи преостали темељ на којем БиХ може опстати. Дејтон није препрека миру и заједничком животу, него њихов услов. Он није пролазна станица ка унитарној држави, него трајни уставни договор који се може мијењати само новом сагласношћу, а не декретом, судским активизмом или политичким притиском.

Уставна тамница по имену БиХ настаје онда када се од Срба и Хрвата очекује да остану унутар њених зидова, док неко други те зидове непрестано помјера према њима. Излаз није у рушењу договора, него у повратку договореном. БиХ може бити одржива само као дејтонска БиХ, јер изван Дејтона не постоји нови споразум њених народа и ентитета. Постоји само присила.

А држава која почива на присили може имати заставу, химну, институције и међународно признање. Не може имати унутрашњу сагласност без које све то, прије или касније, остаје празна форма. Историја доказује да се такве државне творевине неминовно распадају и нестају. 

(Аутор je виши асистент Правног факултета Универзитета у Бањој Луци)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.