Слово Дејтона

Славко Митровић
Додај glassrpske.com као Гугл извор
Фото: Слово Дејтона

Република Српска слави 21. новембар као свој државни празник, чиме обиљежава дан када је у Дејтону 1995. године парафиран мировни споразум за крај рата. Бошњаци у Федерацији БиХ не обиљежавају тај дан, али славе 1. март 1992, када су противно тада важећем уставу гласали за независност БиХ, што је био знак за почетак крвавог грађанског рата. Из те разлике произлази зашто бошњачко политичко и свако друго вођство никада није прихватило Дејтонски споразум.

Као илустрација разлика нека послуже два примјера. У рјешењу о судској регистрацији СНСД-а од 5. марта 1996. године између осталог као циљеви и задаци политичке странке пише: "Политичко дјеловање у борби за уставно уређење које се заснива на Дејтонском мировном споразуму." Примјер други - у Сарајеву несметано и незабрањено дјелује "Анти-Дејтон покрет" формиран 2012. године под слоганом "укопајмо Дејтон под земљу и бетон". Имају и свој сајт (https://antidayton.com/dobrodosli-na-slobodni-teritorij-rbih/) на којем пише: "Анти-Дејтон покрет се противи вашингтонским и дејтонским уговорима, односно систему који са собом носи нелегални Устав државе односно Анекс 4. који је током потписивања Споразума у бази Рајт-Петерсон под пријетњом силе наметнут Републици БиХ". Анти-Дејтон покрет годинама активно дјелује нападајући и спречавајући многе активности које организују удружења из Републике Српске.

Дејтонски споразум и његових 11 анекса, сви заједно, по мишљењу Венецијанске комисије (337/2005. од 11. јуна 2005) и Уставног суда БиХ по Одлуци У 5/98, чине међународни уговор. Уставни суд БиХ наводи: "За разлику од устава многих других земаља, Устав БиХ у Анексу 4. Дејтонског споразума је саставни дио међународног споразума. Стога се члан 31. Бечке конвенције о праву међународних уговора која утемељује општи принцип међународног права, а ти принципи су према члану 3.3.(б) Устава БиХ "саставни дио правног поретка Босне и Херцеговине и ентитета" - мора примјењивати у тумачењу СВИХ његових одредби, укључујући и Устав БиХ". Тај Анекс 4. или Устав БиХ потписали су Република Српска, Федерација БиХ и "Република БиХ", која је по члану 12. тог Устава престала постојати у Дејтону, односно потписом у Паризу 14. децембра 1995. године, о чему је Касим Трнка, професор уставног права и члан бошњачке делегације у Дејтону, у свом раду "Специфичности уставног уређења БиХ" написао: "Будући да је Устав наметнут међународним уговором, до промјене уставног уређења није дошло у складу са ревизијским поступком прописаним претходним легалним и легитимним Уставом Републике Босне и Херцеговине, па се може говорити о уставном дисконтинуитету." Послије Дејтона преостала су два ентитета као државотворни елементи који сачињавају БиХ и својим споразумима могу мијењати Устав БиХ, руководећи се Бечком конвенцијом. Па шта пише у тој Конвенцији? У члану 26. под називом Pacta sunt servanda (на латинском: уговори се морају поштовати) као основно начело уговорног права по којем је закључени уговор ЗАКОН ЗА УГОВОРНЕ СТРАНЕ. Оне су дужне испунити своје обавезе на начин одређен уговором и одговорне су за испуњење тих обавеза, како то и пише: "Сваки уговор који је на снази веже стране и оне га МОРАЈУ ИЗВРШАВАТИ у доброј вјери". Уз то, чланом 31. Конвенције прописано је: "Уговор се МОРА ТУМАЧИТИ у доброј вјери, према уобичајеном смислу израза из уговора у њиховом контексту и у свјетлу предмета и сврхе уговора". За протеклих тридесет година нагледали смо се и наслушали свакаквих тумачења, а понајмање оних који се позивају на СЛОВО ДЕЈТОНА, тј. онако како је јасно написан тај споразум.

 

Уставни буквар

 

Дејтонски споразум је основни закон за све у БиХ, зато што је њиме регулисан настанак, постојање и опстанак БиХ. Његов Анекс 4. као Устав БиХ кључни је документ споразума, практично једини којем је предвиђена трајност. Дејтонским Уставом БиХ створена је потпуно другачија уставно-правна структура територије бивше југорепублике БиХ. Гаранти је требало да буду потписници - СР Југославија (овлаштена за то од Републике Српске посебним споразумом од 29. августа 1995. године), Република Хрватска и само формално "Република БиХ" као муслиманска страна. До Дејтонског споразума, Босна и Херцеговина је била провизоријум и територија са међународно признатим границама, али не и држава у уставно-правном смислу по Конвенцији из Монтевидеа. Такав њен статус практично је настављен и након Дејтона, мијешањем страних држава супротно Бечкој конвенцији о дипломатским односима. Анексом 4. није дато уставно-правно одређење државе - република, федерација, конфедерација, како се то иначе одређује уставима држава. У случају да то није наведено у самом званичном називу неке државе, онда је то одређено почетном одредбом устава, као у случају Црне Горе: "Црна Гора је независна и суверена држава републиканског облика владавине". И дејтонска БиХ има дефинисање: "Опредијељени за суверенитет, територијални интегритет и политичку независност БиХ у складу са међународним правом"“, што није спровођено због дјеловања Савјета за имплементацију мира (ПИК), тог самоизабраног тијела самоизабраних земаља, без икаквог одређења, па чак ни помињања у Дејтонском споразуму. ПИК је подржавао високе представнике, као узурпаторе и диктаторе изван њихових легалних овлашћења по Анексу 10. Дејтонског споразума, која се односе на координисање дјеловања актера у спровођењу мировног споразума. Због тога БиХ није остварена као држава у смислу члана 1.2. дејтонског Устава по којем је "БиХ демократска држава која функционише у складу са владавином права и има слободне и демократске изборе". То је резултовало сталном кризом у БиХ. Уз стране "помагаче" за производњу криза и одржавање нестабилности, важна је улога и њихових домаћих саучесника - Уставног суда БиХ (са три странца који увијек подржавају двоје бошњачких судија), затим вануставног наметнутог правосуђа на нивоу БиХ, али и већине других институција на бе-ха нивоу, без обзира на то да ли имају било какву надлежност по Уставу БиХ или су наметнути на неуставан начин без икаквог уставног основа.

Основни закон

Најчешћи назив најважнијег државног документа је - устав. Свакако да је најпознатији и најстарији устав на свијету - Устав САД, који је послужио као основ америчким правницима у Дејтону за писање Анекса 4. као Устава БиХ. Основна конструкција савеза америчких држава, али и поједине одредбе Устава БиХ, преписане су из Америчког Устава. На примјер, САД и БиХ имају само оне надлежности таксативно и изричито побројане у самом тексту устава. Све друге државне надлежности припадају саставним дијеловима државне заједнице - Амандман 10. Устава САД и члан 3.3.а) Устава БиХ. Па и сама Преамбула Устава БиХ подсјећа на уводни дио Устава САД. Поред америчког, за БиХ је значајан и устав Савезне Републике Њемачке, због Кристијана Шмита. Уставни документ Савезне Републике Њемачке настао је 1949. под називом "Основни закон" који је требало да буде привременог карактера, јер се односио само на западни дио окупиране Њемачке након пораза у Другом свјетском рату, али је и након уједињења са источном Њемачком остао важећи. Важан је имајући у виду да је 2021. године Њемачка потпомогнута сарајевским амбасадорима тзв. Управног одбора непостојећег ПИК-а (без Русије) наметнула Кристијана Шмита као незаконитог високог представника, успркос противљењу Републике Српске као потписнице Анекса 10. Дејтонског споразума. Шмит никада није ни потврђен у Савјету безбједности Уједињених нација, што је обавезно по Анексу 10. Дејтонског споразума. Када прочитате поједине одредбе Основног закона (Устава) Њемачке, видите колики је злочин направљен према БиХ и њеној стабилности. По њемачком уставу: "Сва државна власт произлази од народа. Народ је остварује на изборима, на референдуму, преко органа законодавне, извршне и судске власти. Законодавна власт је подређена уставном поретку, а извршна и судска власт закону и праву. Ако друга средства помоћи нису могућа, сви Нијемци ИМАЈУ ПРАВО ОДУПРИЈЕТИ СЕ СВАКОМЕ ко намјерава срушити овај уставни поредак". Одредбе о људским правима спадају у непромјенљиви дио Основног закона, а државно уређење Савезне Републике Њемачке је "светиња". Још пише да је "недозвољена промјена Основног закона којом се задире у подјелу Савезне Републике на земље (државе-чланице којих има 16) као и њихово право надлежности да учествују у законодавству. Члан 79. има тзв. клаузулу вјечности која ЗАБРАЊУЈЕ уставне амандмане који би штетно дјеловали или подривали основне принципе уставног поретка - федерализам, диобу власти, владавину права и социјалну државу благостања. А све што је чинио Кристијан Шмит, њемачки туриста у БиХ, било је супротно не само Уставу БиХ, већ је дубоко супротстављено ономе што прописује њемачки устав. Не очекујемо да се Њемачка извини људима БиХ, посебно Републике Српске, што је криминална штеточина Кристијан Шмит уз подршку Мајкла Марфија, америчког Бајденовог амбасадора и саслужење вануставног правосуђа БиХ оличеног у бошњачким тужиоцима и судијама, срамним судијама непостојећег Уставног суда БиХ и неуставној Централној изборној комисији БиХ, срушио ВОЉУ НАРОДА који је изабрао Милорада Додика за предсједника Републике Српске обавезавши га да спроводи Устав Републике, а због чега је био прогоњен заједно са предсједником Народне скупштине и предсједником Владе Републике Српске. Неодржив је то злочин који мора бити поништен, јер опстанак Шмитовог кривичног закона само убрзава распад БиХ. Ако не буде СЛОВО ДЕЈТОНА, онако како јасно пише, распад започет 1997. измишљањем "бонских овлашћења", која нису смјела ни могла мијењати међународни Дејтонски споразум, ни кршити људска права по Европској конвенцији о људским правима као дијелу Устава БиХ, ни узурпирати надлежност Парламентарне скупштине на нивоу БиХ која је Уставом једино овлашћена да доноси законе. Распад се неће зауставити, већ убрзати. Дакле, и по слову њемачког устава, сви Срби, Бошњаци, Хрвати и остали, имају право, рекло би се и обавезу, срушити Шмитове незаконитости.

Нека Дејтон буде Дејтон

Роберт Хајден, професор историје и права на Универзитету у Питсбургу, изузетан познавалац балканских прилика, у тексту "Нека Дејтон буде Дејтон" писао је: "Оно што је потребно јесте повратак изворном схватању Дејтонског споразума као плана подјеле, који фактички легитимише одвојене муслиманске, српске и хрватске политичке заједнице унутар Босне, али им истовремено и даље ускраћује засебан међународно-правни субјективитет. Улога међународне заједнице тада не би била да покушава да наметне државу половини становништва која је одбацује, већ да помогне одвојеним политичким заједницама у изградњи сопствених демократских система и успостављању међусобних веза. Тај задатак је остварив и омогућио би НАТО-у да своју улогу сведе на одвраћање прекограничне агресије и стварање услова за благовремено повлачење". Ово је написано 2002. године, прије скоро четврт вијека, у вријеме када је још било нешто међунационалног ентузијазма за изградњу заједничке државе након грађанског рата у БиХ. Данас је међунационално неповјерење као у предратно вријеме, што је резултат хтијења свих бошњачких структура за прављењем државе за већински муслимански народ, а Срби и Хрвати да опет буду сиротиња, раја, кобајаги заштићени међународним конвенцијама о грађанским правима.

Према вјероватно задњем попису из 2013. године, 96,6% становника БиХ се изјаснило да припада једној од три вјероисповијести. Када би се погледало у неке књиге, нашли би да се мора поштовати и испунити оно што пише, као што каже Исус у Јеванђељу по Матеју ((5:18): "Јер вам заиста кажем: док не прође небо и земља, неће нестати ни најмањег словца или једне црте из закона док се све не испуни". Могли би погледати и у исламске свете књиге гдје пише: "Узвишени Алах неће промијенити стање једног народа из добра у лоше или обрнуто, све док тај народ сам себе не измијени, односно док не промијени своје понашање, ставове и начине опхођења са другима". (Куран - Сура Гром)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.