Зависност од увоза

Подаци Управе за индиректно опорезивање БиХ откривају значајна одступања у увозу и извозу БиХ у односу на претходну годину. Таква пракса ће се највјероватније погоршавати у годинама које предстоје. Није то проблем који је непознаница критичарима власти, нарочито онима који управљају нашим животима.

Власти се често позабаве овом реториком, али се на причи убрзо све и заврши. Готово сигурно ће бити актуелна и наредне предизборне године, без неког конкретног ефекта и донесене мјере која би ријешила проблем, или га бар мало ублажила.

Реалност је сурова, ми смо, простим ријечима, зависници од увоза страних брендова. Чак и за оне ресурсе којих унутар наших међа имамо у изобиљу. Добро познат апсурд да увелико извозимо оно што увелико увозимо не насмијава чак ни најжешће љубитеље ироније у земљи.

Увозимо око 65 одсто хране, иако је сами можемо произвести, па чак и значајно извозити. Располажемо са близу два милиона хектара обрадивих површина. То је три пута више обрадивог земљишта по глави становника него што је просјек Европске уније.

По обичају, ми ниједну предност не знамо да искористимо, тако да је у само 20 одсто тог силног земљишта ушао трактор. Зато и није чудно што више од двије трећине потребних пољопривредно-прехрамбених производа увозимо.

О увозу флаширане воде више ништа не може да нас изненади, али заиста је тешко и физички замислити петомјесечни увоз од 99,64 милиона литара. То није само пораз неспособних маркетинг стручњака који нама самима не могу да продају нашу воду, већ и пораз друштва у цјелини.

За колективну срамоту су подаци о увозу кромпира из Египта, парадајза из Марока, лука из Холандије и купуса из Ирана. Месо и његова "залеђена" прекоокеанска путешествија до наших фрижидера у супермаркетима је већ друга прича.

Док та и таква пракса не буде промијењена, нама и не може бити боље. Ако већ нећемо због профита државе, наратив и понашање морамо да промијенимо због сопственог здравља. Ако већ мора тако, нека комерцијалне марке хране и пића наших фирми остану (мање-више) непродате.

Ако се, са друге стране, купци окрену обичном сељаку и почну да купују домаћу храну, за коју се бар зна да није залеђена 178 пута и прскана ко зна каквим хемикалијама и адитивима, онда би, као први корак, био смањен увоз. А наредни кораци ће се посложити сами по себи када се ријешимо увоза онога што нам суштински није потребно.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.