Zavisnost od uvoza

Podaci Uprave za indirektno oporezivanje BiH otkrivaju značajna odstupanja u uvozu i izvozu BiH u odnosu na prethodnu godinu. Takva praksa će se najvjerovatnije pogoršavati u godinama koje predstoje. Nije to problem koji je nepoznanica kritičarima vlasti, naročito onima koji upravljaju našim životima.

Vlasti se često pozabave ovom retorikom, ali se na priči ubrzo sve i završi. Gotovo sigurno će biti aktuelna i naredne predizborne godine, bez nekog konkretnog efekta i donesene mjere koja bi riješila problem, ili ga bar malo ublažila.

Realnost je surova, mi smo, prostim riječima, zavisnici od uvoza stranih brendova. Čak i za one resurse kojih unutar naših međa imamo u izobilju. Dobro poznat apsurd da uveliko izvozimo ono što uveliko uvozimo ne nasmijava čak ni najžešće ljubitelje ironije u zemlji.

Uvozimo oko 65 odsto hrane, iako je sami možemo proizvesti, pa čak i značajno izvoziti. Raspolažemo sa blizu dva miliona hektara obradivih površina. To je tri puta više obradivog zemljišta po glavi stanovnika nego što je prosjek Evropske unije.

Po običaju, mi nijednu prednost ne znamo da iskoristimo, tako da je u samo 20 odsto tog silnog zemljišta ušao traktor. Zato i nije čudno što više od dvije trećine potrebnih poljoprivredno-prehrambenih proizvoda uvozimo.

O uvozu flaširane vode više ništa ne može da nas iznenadi, ali zaista je teško i fizički zamisliti petomjesečni uvoz od 99,64 miliona litara. To nije samo poraz nesposobnih marketing stručnjaka koji nama samima ne mogu da prodaju našu vodu, već i poraz društva u cjelini.

Za kolektivnu sramotu su podaci o uvozu krompira iz Egipta, paradajza iz Maroka, luka iz Holandije i kupusa iz Irana. Meso i njegova "zaleđena" prekookeanska putešestvija do naših frižidera u supermarketima je već druga priča.

Dok ta i takva praksa ne bude promijenjena, nama i ne može biti bolje. Ako već nećemo zbog profita države, narativ i ponašanje moramo da promijenimo zbog sopstvenog zdravlja. Ako već mora tako, neka komercijalne marke hrane i pića naših firmi ostanu (manje-više) neprodate.

Ako se, sa druge strane, kupci okrenu običnom seljaku i počnu da kupuju domaću hranu, za koju se bar zna da nije zaleđena 178 puta i prskana ko zna kakvim hemikalijama i aditivima, onda bi, kao prvi korak, bio smanjen uvoz. A naredni koraci će se posložiti sami po sebi kada se riješimo uvoza onoga što nam suštinski nije potrebno.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.