Упознајте српско страдање

Понекад је потребан један призор да бисмо схватили да се нешто заиста промијенило. Када су се ових дана на улицама Њујорка појавиле чињенице и свједочанства о страдању српског народа, није то био само успјех једне кампање или једне институције. Био је то доказ да истина, ако је упорно и одговорно заступана, може прећи границе које су јој деценијама биле наметане. Управо тај тренутак отворио је и много шире питање – шта данас значи култура памћења српског народа, гдје су њене границе и шта је наша обавеза према жртвама и генерацијама које долазе?

„Шта све подразумијева српско страдање?“ Питање је које су најчешће постављали пролазници који су се заустављали испред фотографија и свједочанстава током кампање „Learn About Serbian Suffering - Упознајте српско страдање“ на улицама Њујорка. Сваки пут услиједио је исти осјећај, јер није било лако пронаћи одговор који би стао у неколико реченица. Не зато што чињеница нема, већ зато што их има превише. Како у кратком разговору објаснити вијекове прогона, геноцид, ратове, логоре, егзодусе, страдање цивила, убијену дјецу, нестале, разрушена огњишта и породице које деценијама траже посмртне остатке својих најмилијих? Како човјеку који се први пут сусреће са том темом приближити историју једног народа, а да ниједна жртва не остане заборављена? Српско страдање није један догађај, једна година или један рат. То је историјско искуство које је обликовало колективно памћење, идентитет и трајну обавезу да се истина сачува и пренесе нашој дјеци, али и цјелокупном човјечанству.

Јасан одговор

Без заједничког памћења и свијести о прошлости, друштвена заједница не постоји као таква. Република Српска не може постојати као свјестан облик колективног „ми“ без памћења својих хероја и жртава. Њена улога у цјелокупној историји српског народа, за коју многи кажу да је највећа српска побједа на крају 20. вијека, не може бити поука из нашег колективног искуства без континуитета свијести о жртвама којима је скупо изборена и плаћена.  Због тога је одговор на питање које се у јавности намеће након резултата рада Меморијалног центра Републике Српске – зашто сада и на овај начин прича о српским жртвама, или зашто само о српским жртвама – веома јасан. Политика памћења је средство преживљавања. Уколико би нам успјели ускратити право да говоримо читавом свијету о нашим жртвама, то би значило престанак постојања Републике Српске. Ми имамо право, али и обавезу да о њима говоримо. У исто вријеме, немамо претензију да преузимамо управљање културом памћења других народа и заједница, јер они говоре о својим жртвама онако како сами мисле да требају и могу.

Треба бити свјестан да дух времена у коме живимо, на глобалном плану, подразумијева нове, савремене методе борбе за истину о жртвама које су, крајем деведесетих, а и много раније, сурово оклеветане и занемарене. Ми се боримо против настојања да се наше жртве прешуте, забораве, али и плански прогласе злочинцима, чему смо свједочили претходних деценија, а чему свједочимо и данас. Свјесни смо да то није лак пут.

Прије више од деценије, као аутор документарних филмова чија је тема страдање српског народа, у центру Загреба реализовао сам документарни филм који је постао виралан – „Шта Јасеновац значи Хрватима данас“.  У њему се јасно видјело колико је многима тешко изговорити српско име кад је ријеч о жртвама, чак и кад је ријеч о Јасеновцу, једном од најсуровијих логора смрти у Другом свјетском рату и симболу геноцида у НДХ. У том филму били су видљиви јасни облици и обим порицања једног од највећих злочина у људској цивилизацији. Данас смо стигли до покретне изложбе на Менхетну, у срцу Њујорка, испред сједишта Уједињених нација и на другим препознатљивим локацијама града. Кампања „Learn About Serbian Suffering- Упознајте српско страдање“  “ Меморијалног центра Републике Српске по први пут је, на овај начин – координисано, институционално и на глобалној сцени – изнијела пред свјетску јавност документоване чињенице о страдању Срба током Првог и Другог свјетског рата, о посебним логорима за дјецу, те о суровом континуитету који се показао и у Одбрамбено-отаџбинском рату деведесетих.

Та путања, од негирања злочина на улицама Загреба до упознавања грађана Њујорка са српским страдањем, није само прича о политици памћења. То је прича о достојанству, али и јасан правац нашег будућег дјеловања. Моменат у којем пролазници на Менхетну наглашавају потребу оваквих настојања да се говори о страдању народа Тесле, Пупина, Ђоковића и Јокића представља малу, али симболички велику институционалну побједу.

Систематско истраживање

Глобалне геополитичке плоче се помјерају и ми у сваком тренутку морамо бити свјесни да се повремено отварају простори у које можемо, на свјетском нивоу, упорношћу и сталним интензитетом изнијети истину о сопственим жртвама, о сопственој борби и нашем праву на постојање. Због тога је веома важно да, поред институционалног сакупљања изјава преживјелих чланова породица наших жртава, логораша, бораца, поред искрене људске приче коју нико не може оповргнути, себи још једном поновимо ко смо, шта смо и каквом народу хероја и страдалника припадамо, те да то исто изнесемо и на међународни план. Меморијални центар Републике Српске управо тим путем гради највећу и најсвеобухватнију базу аудио-визуелних свједочанстава о страдању српског народа и интезивно је преводи на стране језике , што представља један од најзначајнијих националних пројеката у области очувања културе памћења и трајан допринос цјелокупном српском народу. Разумијевање овог дијела Европе и савремена култура памћења неадекватна је и некомплетна без приче о страдању српског народа у двадесетом вијеку.

Систематско истраживање тема од значаја за колективно памћење, засновано на јасним методолошким и организационим стандардима прикупљања, интервјуисања и архивирања свједочанстава, обезбјеђује да она остану поуздана, упоредива и трајно доступна будућим генерацијама, научној јавности и свијету. Управо зато институције имају незамјењиву улогу у очувању ових свједочанстава од заборава, обезбјеђивању континуитета њиховог прикупљања и истраживања, као и у њиховој научној, образовној и јавној употреби, чиме непосредно обликују политику памћења једног друштва.

Лична прича Петру и Павлу Голубовићу, Слободану Стојановићу, Мирјани Драгичевић, браћи Димитријевић, Наташи Лаловић, Милици Учур, Милици Ракић, Александри Зец, Синиши Добрићу, Радоману Шутаковићу, 12 бањалучких беба и, нажалост, многим другима, потребна је подједнако у нашим уџбеницима, у јавној свијести, али и пред свјетским катедрама моћи. Бол коју носе њихове породице, сродници и сународници истовремено је рана коју носимо као колектив и коју покушавамо разумјети и превазићи. То је, прије свега, цивилизацијска обавеза, па тек онда национална и лична ствар.

Свједочанства о геноциду над Србима у НДХ, свједочанства о постојању и стварању Републике Српске, о страдању дјеце и других жртава, као и свједочанства о страдалима из Републике Српске Крајине, о отмицама и нестанцима, о савременим гетима за Србе на распетом Косову и Метохији, свједочанства о највећем етничком чишћењу Срба након Другог свјетског рата из Републике Хрватске, те болне приче породица жртава НАТО бомбардовања, са свим емоцијама које та сазнања носе, истовремено су свједочанство о величини, али и о страдању српског народа у цјелини. То је основа без које нико не може разумјети ни Србе ни Републику Српску.

Институционални оквир Републике Српске који смо одлучно створили и одбранили, у најтежим условима глобалне кризе, мора дати одговор који је прелазак у акцију (а не реакцију) у пољу политике и културе памћења – не како бисмо неком нешто замјерили, нити како бисмо се такмичили у болу, страдању или жртвама, него како бисмо опстали.

Трајна мисија

Свијет неће упознати српско страдање зато што је прошло вријеме, нити зато што је истина сама по себи довољна. Упознаће га само ако будемо имали снаге, знања и истрајности да ту истину непрестано представљамо. Зато „„Learn About Serbian Suffering- Упознајте српско страдање“ није назив једне кампање. То је трајна мисија Меморијалног центра Републике Српске и обавеза српског народа јер памћење је процес који траје онолико колико траје наша спремност да свједочимо, истражујемо и говоримо. Само тако памћење српског страдања престаје бити искључиво наше национално питање и постаје дио универзалног настојања да се свака жртва поштује, сваки злочин именује, а историја разумије у својој пуноћи.

За разлику од памћења, заборав не тражи никакав напор. Он је природан и невољан процес. Памћење, међутим, тражи одлуку, одговорност и истрајност. Зато свака озбиљна култура памћења представља сталну борбу против природне склоности времена да избрише и догађаје и људе. Зато култура памћења не настаје сама од себе. Она се гради истраживањем, документовањем, свједочењем и образовањем. Ако то изостане, заборав ће учинити оно што увијек чини – избрисаће и жртве и поуке које су нам оставиле.

Зато одговор на питање „Шта све подразумијева српско страдање?“, како случајним пролазницима Њујорка, тако и нашој дјеци, никада не може бити кратак. У било којем дијелу планете, ма коме био упућен, он почиње нашим жртвама, наставља се нашим памћењем и завршава нашом обавезом да истину о њима сачувамо и пренесемо свијету. Све док будемо имали снаге да то чинимо, српско страдање неће бити затворено у границама. Живјеће у памћењу, у истини и у одговорности сваке генерације да жртвама врати оно што им историја најчешће одузима – мјесто у сјећању човјечанства. Управо зато култура памћења није избор, већ предуслов нашег опстанка.

(Аутор је директор Меморијалног центра Републике Српске)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.