Три деценије подвала
БиХ, мада сигурније је рећи Република Српска, обиљежиће идуће године три деценије откако је договорен Дејтонски мировни споразум који је, што му сам назив каже постигнут у Дејтону, америчком граду, донио мир и дао нови темељ за функционисање ове и овакве, а тада ратом разорене земље. Ипак, није се дуго чекало на прве ударце у тај исти темељ па и све касније тако да и не би требало да чуди због чега је, готово све, у овој земљи укриво.
Три деценије није мало, а поготово кад су све те године на политичком плану обиљежене оптужбама и сталним кризама међу којима је свака нова увијек "највећа од Дејтона до данас" и јасно је да су остављале траг на економији и души бројних становника ове земље, који не желе да почињу испочетка негдје тамо далеко од огњишта.
Мртва је трка ко је због тога највише крив - да ли домаћи лидери који још желе више од онога што им припада и на шта имају право или странци који су себи дали превише отворене руке да могу да раде шта хоће, колико хоће и докле буду хтјели. Што је превише, превише је, ма колике силе стајале иза тога, јер исте те су стале и иза Дејтона, али то изгледа упорно заборављају.
Високи представници су ведрили и облачили, били "бог и батина". Упркос постојању домаћих лидера који су имали моменте да се договоре о кључним питањима, па макар и "пет послије 12", без имала стида наметали су законе, а истовремено просипали причу о демократији и суверенитету.
Па како је могуће да нека земља, држава, државна заједница или како год да назовемо данашњу БиХ, која и нема никакву одредницу испред та три слова, буде суверена када је под шапом странаца? Како неко озбиљан и здравог разума може да прича о томе, док је овдје Канцеларија високог представника у којој могу, када хоће, да сруше све што овдашњи политичари договоре, без обзира да ли су представници бошњачког, хрватског или српског народа? И то тако већ скоро 30 година. Три деценије. Више од четврт вијека вртимо се у једном те истом лавиринту подвала.
Далеко од тога да би сви проблеми нестали када би се странци спаковали и отишли бесповратно, а нису ни заслужили да их, онако домаћински, с прага поздравимо ријечима: "Дођите нам опет". Не би, али годинама слушамо како би овдје поново избио сукоб када би отишли и онда би требало поставити питање шта су то Шмит и сви претходници у фотељи високог представника урадили да би очували мир у овој земљи.
Онима које стално грле и тапшу по леђима дају вјетар у леђа да истрајавају у томе да у миру остваре оно што нису у рату и који и данас гдје год стигну о БиХ причају о земљи, у преводу, једне нације, а небитно је то што у Уставу, као највишем правном акту сваке земље, па и БиХ, пише да се састоји од два ентитета у којем су три конститутивна народа и остали.
Тако је од почетка и тако би требало да буде, док год домаћи лидери не кажу и потпишу другачији документ, без отисака странаца.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
