Тежња ка техничкој влади

Босна и Херцеговина је, могло би се рећи, у трајној политичкој кризи већ три и по деценије. Ако прихватимо ону фамозну тезу да је рат наставак политике другим средствима, чак је и рат (1992 - 1995) био манифестација те кризе.

Падом комунизма, а Савез комуниста СР БиХ је током периода социјалистичке Југославије артикулисао интересе свих бх. конститутивних народа, доминантне странке Бошњака (тада муслимана), Срба и Хрвата имале су различите политике у контексту распада Југославије.

Бошњаци су најприје били за додатну децентрализацију СФРЈ или у форми конфедерације или у форми асиметричне федерације, али под условом да у таквој будућој заједничкој држави буду и Србија и Хрватска. Кад се Хрватска одвојила, захтјев је постао независност. Срби су се све вријеме залагали за заједничку државу са Србијом. Хрвати су жељели независност, али уз унутрашњу реформу саме Босне и Херцеговине у смјеру кантонизације. Те тежње су логично водиле ка сукобу, а нажалост је сукоб постао оружани.

СТАТУС КВО

Рат је завршио тако да његовим исходом нико није био сасвим задовољан. Бошњаци су добили независну Босну и Херцеговину, али драстично децентрализовану, са великим дијелом територије етнички очишћеним и уз цијену више од шездесет хиљада погинулих Бошњака. Срби у БиХ нису сачували заједничку државу са Србијом, али су добили Републику Српску као високоаутономан ентитет. Хрвати су добили кантонизацију, али са Федерацијом као "средњим нивоом" власти, па се у том смислу осјећају инфериорно у односу на оно што су добили Срби. Од краја рата, а од тога је прошло скоро пуних тридесет година, у суштини имамо статус кво којим и даље нико није потпуно задовољан. Бошњаци би да смање ингеренције Републике Српске, ако је већ нереално да у догледно вријеме буде укинута. Срби су фрустрирани неким одлукама високих представника о пребацивању надлежности на ниво БиХ, али реално суштина аутономног статуса Републике Српске остала је непромијењена. Напокон, Хрвати су у једном тренутку покушали да формирају неку врсту "трећег ентитета", али је брзом интервенцијом међународне заједнице то заустављено. У оперативном смислу, тренутно их највише тишти могућност да се доминантно бошњачким гласовима изабере члан Предсједништва Босне и Херцеговине из реда хрватског народа што се са Жељком Комшићем десило већ неколико пута.

ВРЗИНО КОЛО

Површно гледајући, није да током ових деценија није било становитих промјена. Доминантна бошњачка странка најчешће је била СДА, али ју је на тој позицији привремено мијењао СДП уз разне коалиционе партнере. Код Срба је најприје СДС био неприкосновен, да би га у једном моменту замијенио СНСД који још чува то мјесто. На крају, код Хрвата све вријеме кључну улогу игра ХДЗ БиХ, успркос повременим расколима у врху ове партије. Међутим, независно од тога која партија била доминантна, што се тиче темељних интереса народа којим већински припадају њени гласачи, великих разлика није било. Све је заправо налик на некакво врзино коло. У том смислу ваља гледати и актуелну акутну кризу која је на помолу. Наиме, као што је познато, након прошлих избора, на државном нивоу, формирана је коалиција СНСД-а, ХДЗ-а и странака тзв. "тројке" (СДП, Наша странка, Народ и правда). Од самог зачетка тог савеза из СДА су своје сарајевске конкуренте оптуживали за (веле)издају. "Тројка" је узвраћала тврдњама да је праву издају у прошлости чинила управо СДА, а да су они са СНСД-ом и ХДЗ-ом успјели пронаћи заједнички садржилац у жељи за убрзањем европских интеграција. И заиста, испрва су неки закони и неки захтјеви и усвајани, односни испуњавани. То су признавале и неке европске институције. Онда су поново кренули реторички ратови па се сарадња закомпликовала. Углавном, ствар је кулминирала скорашњом смјеном Небојше Радмановића. Иако су из "тројке" најављивали да ће им се у смјени Радмановића придружити и посланици ХДЗ-а, они нису гласали за то. У Представничком дому, у помоћ "тројки" је похрлила њихова сарајевска опозиција: СДА и Комшићева ДФ. Ипак, то, наравно, није знак њиховог помирења. Њихови медијски сукоби су и даље снажни и интензивни.

СТАБИЛНОСТ НЕСТАБИЛНОСТИ

И сама смјена Радмановића коју су заједно спровели се различито тумачи. Из "тројке" тврде да је то коначно избацивање СНСД-а из заједничких институција. СДА тврди да је то само персонална смјена једног кадра, али да је СНСД немогуће избацити из власти због барем двије ствари: због три СНСД-ова делегата у Дому народа те због непрекинутог савезништва СНСД-а са ХДЗ-ом. Из "тројке" се изгледа надају да ће се ХДЗ предомислити. Има нечег мегаломанског у интерпретацији ове смјене из перспективе "тројке". Један њима близак аналитичар ових дана дословно изјављује: "Прекидом коалиције са СНСД-ом, 'тројка' је повукла најбољи политички потез у нашој политици од рата наовамо. (...) 'Тројка' је данас показала политичку храброст и одлучност да штити европски пут. (...) ХДЗ се мора опредијелити између Додика и европског пута БиХ. Треба честитати на усвајању закона важних за деблокаду европског пута. Опозиција из РС била је веома храбра данас. Ући ћемо у неки неизвјестан период склапања нове власти, али храброст коју је показала 'тројки' даје аутентичну политичку снагу какву до сада није показала ниједна странка или коалиција из Сарајева".

Чак и у овој анализи, најављује се "неизвјестан период склапања нове власти". Не улазећи у то хоће ли сада доћи до гласања о повјерењу Конаковићу гдје би се СДА поново могла наћи у важној улози, очигледно је да слиједе мјесеци и мјесеци нечега што ће де факто, ако већ не де јуре, бити својеврсна "техничка влада". Имамо ли у виду да су наредни редовни општи избори планирани за октобар идуће године, за двадесетак мјесеци, дакле, а да им уочи тога слиједи неколико мјесеци што формалне што неформалне изборне кампање, нејасно је чему овај маневар служи. Циник би могао рећи да је можда и циљ управо да "влада" функционише само технички и да се ничим значајним не бави. Уосталом, имали смо у претходном периоду и техничку владу Федерације БиХ која по резултатима уопште није била инфериорна неким другим федералним владама, и оним које су јој претходиле и оним које су услиједиле. Као што је и Мостар сасвим пристојно функционисао без градоначелника. Ако постоји невидљива рука капитала, можда постоји и невидљива рука власти.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.