Судократија против демократије

У Босни и Херцеговини већ дуго траје борба између два начела. С једне стране стоји демократија - крхка, недовршена, често злоупотребљена, али ипак заснована на идеји да народ слободно бира своје представнике. С друге стране је судократија - систем у којем кључне политичке одлуке не доносе изабрани органи, него судови и међународни актери, неретко у супротности са домаћим уставним оквиром.

Случај Милорада Додика савршено осликава ову тензију. Правоснажна судска пресуда којом је осуђен за "непоштовање одлуке високог представника" донета је у процедури која је, по оцени многих уставноправних стручњака, у потпуности супротна Уставу БиХ. Није се стало само на пресуди. Додику је, на основу исте ,"правне логике", одузет мандат председника Републике Српске - мимо одредаба Устава БиХ и Устава Републике Српске, али и једне раније одлуке Уставног суда БиХ. То је чин који не само да поништава изборни резултат већ и шаље поруку да се глас народа може пребрисати једном одлуком из суднице. Тек тако.

По свему судећи, следи расписивање превремених избора за председника Републике Српске. Али каква је сврха избора у тренутку када су против њих не само носиоци политичких власти у Републици Српској него и лидер опозиције, градоначелник Бањалуке Драшко Станивуковић? Наметнути и без кључног противкандидата, избори постају ништа друго до политички ритуал - форма без садржаја. Симулакрум (Жан Бодријар). Штавише, таква делегитимизација избора додатно потврђује тезу да кључне политичке одлуке у БиХ (укључујући и изборе) не произлазе из воље народа, него из одлука неуставних међународних или судских инстанци. У таквом окружењу - судократији - Додикова иницијатива за расписивање референдума о томе да ли су грађани сагласни са одлукама Суда БиХ и ЦИК-а добија посебну тежину. Када грађани поверују да њихов глас не значи и не мења ништа - било због међународног интервенционизма или због унутрашње политичке контроле - демократија постаје пука фасада. Тада избори губе смисао и претварају се у политичко-правни театар - у којем је исход познат унапред, а грађани су тек "пуки" статисти. У таквим околностима "судократија" не само да надјачава демократију већ постаје ново нормално стање. Стога референдум, као непосредни израз народне воље, враћа политичку моћ тамо где јој је природно место - у руке грађана. Речју, демократији. Он не решава сам по себи све правне и политичке проблеме, али ствара јасну границу између одлука донетих иза затворених врата и одлука донетих на бирачком месту. Зато сваки покушај да се грађанима врати право на одлучивање - укључујући и најаву поменутог референдума - треба посматрати као кључни корак у одбрани демократије и Дејтонског уставног поретка БиХ, а тиме и Републике Српске. Јер има ли ичег вреднијег за једно друштво од демократије - у којем управљање државом није у рукама малог броја људи, него већине (Перикле)?

(Аутор је асистент на Правном факултету Универзитета у Београду)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.