Sudokratija protiv demokratije

U Bosni i Hercegovini već dugo traje borba između dva načela. S jedne strane stoji demokratija - krhka, nedovršena, često zloupotrebljena, ali ipak zasnovana na ideji da narod slobodno bira svoje predstavnike. S druge strane je sudokratija - sistem u kojem ključne političke odluke ne donose izabrani organi, nego sudovi i međunarodni akteri, neretko u suprotnosti sa domaćim ustavnim okvirom.

Slučaj Milorada Dodika savršeno oslikava ovu tenziju. Pravosnažna sudska presuda kojom je osuđen za "nepoštovanje odluke visokog predstavnika" doneta je u proceduri koja je, po oceni mnogih ustavnopravnih stručnjaka, u potpunosti suprotna Ustavu BiH. Nije se stalo samo na presudi. Dodiku je, na osnovu iste ,"pravne logike", oduzet mandat predsednika Republike Srpske - mimo odredaba Ustava BiH i Ustava Republike Srpske, ali i jedne ranije odluke Ustavnog suda BiH. To je čin koji ne samo da poništava izborni rezultat već i šalje poruku da se glas naroda može prebrisati jednom odlukom iz sudnice. Tek tako.

Po svemu sudeći, sledi raspisivanje prevremenih izbora za predsednika Republike Srpske. Ali kakva je svrha izbora u trenutku kada su protiv njih ne samo nosioci političkih vlasti u Republici Srpskoj nego i lider opozicije, gradonačelnik Banjaluke Draško Stanivuković? Nametnuti i bez ključnog protivkandidata, izbori postaju ništa drugo do politički ritual - forma bez sadržaja. Simulakrum (Žan Bodrijar). Štaviše, takva delegitimizacija izbora dodatno potvrđuje tezu da ključne političke odluke u BiH (uključujući i izbore) ne proizlaze iz volje naroda, nego iz odluka neustavnih međunarodnih ili sudskih instanci. U takvom okruženju - sudokratiji - Dodikova inicijativa za raspisivanje referenduma o tome da li su građani saglasni sa odlukama Suda BiH i CIK-a dobija posebnu težinu. Kada građani poveruju da njihov glas ne znači i ne menja ništa - bilo zbog međunarodnog intervencionizma ili zbog unutrašnje političke kontrole - demokratija postaje puka fasada. Tada izbori gube smisao i pretvaraju se u političko-pravni teatar - u kojem je ishod poznat unapred, a građani su tek "puki" statisti. U takvim okolnostima "sudokratija" ne samo da nadjačava demokratiju već postaje novo normalno stanje. Stoga referendum, kao neposredni izraz narodne volje, vraća političku moć tamo gde joj je prirodno mesto - u ruke građana. Rečju, demokratiji. On ne rešava sam po sebi sve pravne i političke probleme, ali stvara jasnu granicu između odluka donetih iza zatvorenih vrata i odluka donetih na biračkom mestu. Zato svaki pokušaj da se građanima vrati pravo na odlučivanje - uključujući i najavu pomenutog referenduma - treba posmatrati kao ključni korak u odbrani demokratije i Dejtonskog ustavnog poretka BiH, a time i Republike Srpske. Jer ima li ičeg vrednijeg za jedno društvo od demokratije - u kojem upravljanje državom nije u rukama malog broja ljudi, nego većine (Perikle)?

(Autor je asistent na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.