Српска посла

Република Српска, чија је одбрана плаћена животима најбољих очева и синова, ближи се прослави свог 33. рођендана.

Мало ко је тада, на њеним почецима, тих несрећних година с краја прошлог вијека, смио да се опклади да ће опстати, ево већ, дуже од три деценије и то у оквирима БиХ. Под притисцима, пријетњама и ударцима како споља тако и изнутра.

Дани, мјесеци и године су најбољи свједоци свега што је Српску снашло откако је међународно призната 21. новембра 1995. године у Дејтону. На тлу Америке гдје је и договорен мировни споразум који је зауставио метке и гранате, донио мир и слободу народу који је то и тражио - да остане свој на своме. На вјековним огњиштима.

Међутим, умјесто да земљу граде на новом темељу, оном који је направљен од мира, појединци, махом из бошњачког политичког корпуса, а под плаштом тог Дејтонског мировног споразума су убрзо након потписаног мира почели поново да подмећу експлозиве. А неријетко су им их додавали управо они који су стали иза мира као његови гаранти - представници међународне заједнице на челу са САД, гдје је мир и потписан.

Услиједиле су потом изазовне године у којима је било свега што модерно доба још тек на ријетким мјестима на земаљској кугли практикује - од формирања врховног шерифа у виду високог представника, одузимања надлежности па и дијела територија, до “сјече” са позиција оних који су бирани на демократским изборима, незаконитог мијешања у све та под овим дијелом неба те брисања закона и слободе говора. И тако даље и тако даље.

Било би потребно пуно, пуно папира да би било побројано све што је ова Република, која је створена с вјером и жељом за слободу, претрпјела откако је рођена, али све су прилике да ће јој главе понајприје доћи управо они који наступају под њеном заставом, грбом или амблемом.

Чудан смо народ. Тврдоглав и углавном увијек пун ината, посебно када нам не треба, а махом спреман да подметне ногу сународнику, јер... Ево тешко је за то наћи праву ријеч. Тешко је и покушати разумјети ту филозофију која је себи нанијела можда и више штете него други који су као јастребови увијек ту негдје изнад. И спремни за напад.

У Парламентарној скупштини БиХ у Сарајеву, у два дома, сједе и политичари из Републике Српске. Дио их бирају грађани директно на изборима, а дио повјерење добија у Народној скупштини Републике Српске.

Двије адресе, а исто важне. Колико и заштита Републике Српске. И у Сарајеву, и у Бањалуци, и у Бриселу, и у Москви, и у Београду, и у Вашингтону. И на сваком педљу ове планете. Али, постоји оно нешто што се зове српска посла. Када радимо нешто што нам само штети, а понављамо то генерацијама. Овој Српској не требају српска посла, већ српска слога на свим координатама.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.