Пшенична криза

“Бар нас је нешто мимоишло.” То углас поручују пољопривредници, пекари, али и преостали грађани Српске, сви заједно алудирајући на мањак производне пшенице у свијету.

Проблем са најслабијом жетвом пшенице у посљедњих 46 година у земљама Европске уније, замислите, не дотиче се нас ни у једном једином зрну. 

У преводу, због лошег приноса у Европи нећемо бити принуђени да купујемо скупље брашно и хљеб и то само због једног разлога, не увозимо те производе из кризом погођених земаља, већ из Србије и Мађарске, гдје је род добар. 

Зли језици би рекли да власти имају срећу због лоше спољнотрговинске статистике, а власти би им иронично узвратиле да је све било плански, јер су одувијек знали да бирају “праве” пријатеље. 

Ма ко био у праву, апсурдно је да у игри великих, чак и из овог “пшеничног” угла, нисмо извукли дебљи крај. 

Кад год се у свијету деси неки већи потрес и економско преслагивање, ми као мали играчи се увијек нађемо на вјетрометини великих сила, и по правилу награбусимо. Тако је било са великом економском кризом 2008. године, короном, па и са ратом у Украјини. 

То су најбоље осјетили становници који имају кредите па, поред отплата рата и режија, свакодневно морају рачунати и на то колико килограма брашна могу купити, јер цијене непримјетно расту, фенинг по фенинг. И све тако када пред касом схватите да више ни 100 марака није довољно ни за најосновније. Такође, и сами трговци су сагласни да не прође ни седмица без налога за промјену цјеновника, и то на десетине различитих артикала.

Пандемија јесте промијенила свијет, донијела страх и несигурност и отежала пословање разним предузећима, али, упркос томе, грађани су наставили да живе и преживљавају. 

Да ствар буде гора, домаћа и свјетска превирања протеклих година и деценија неизоставно је пратила и политичка криза, чији се главни играчи из мјесеца у мјесец побрину да нађу неки нови разлог за свађу и неслагање. 

Међутим, проблем је и овај пут шири. Да ли се ико запитао имамо ли у читавој причи и ми бар трунку одговорности за властиту судбину? 

Зашто бисмо уопште чекали на било какву кризу и лоше приносе у окружењу поред живих фармера у Семберији и Лијевчу пољу? Зар нисмо довољно велика житница да прехранимо сами себе, већ, по обичају, тражимо помоћ пријатеља?

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.