Посљедњи поздрав

"Најбољи пријатељи заједно отишли у смрт"

 "Дјевојка подлегла повредама"

"Брзина однијела још један живот"

"На путу угашене три младости"

"Малољетна дјеца остала без оца и мајке" 

"Погинуо народни посланик, његова супруга и малољетна кћерка"

Ти и слични језиви наслови на насловним страницама и ударним минутима нису "од јуче". Али јесу и од јуче и од данас, а можда већ стигну и сутра, те се изнова, изнова и изнова поставља једно питање: Шта је живот?

И заиста, шта је то кад нас чега овог минута има, а другог већ нема? Да ли је то заиста, на крају свега, она мала цртица која повеже два датума на спомен-плочи? Дан доласка на овај свијет и датум посљедње одјаве.

И да ли је све до, како се каже, судбине? Да ли је сами кројимо, изазивамо или је све то тамо негдје унапријед записано?

Које год ријечи да се крију иза тачног одговора, оних правих нема у моменту кад одјекне вијест да је стало још једно срце. Да је прекинута једна младост. Или и више њих, као послије саобраћајне несреће која ће остати упамћена у Великом Блашку надомак Лакташа.

Ноћ и пут опран кишом одвели су тада, прије петнаестак дана, тројицу тек стасалих дјечака далеко од загрљаја најмилијих. Слијетање с пута било је кобно за три другара. Нису преживјели. Нису добили изненадну битку за живот, а имали су тек двадесетак година. 

И онда опет шок. Послије вијести с аутопута занијемјели су многи. Послије сазнања да су ту заувијек заустављени животи Срђана Тодоровића, његове супруге Биљане и њихове кћерке Ане, дјевојчице од тек десет љета. И то дан послије његовог рођендана. Дан пред Васкрс.

А онда, неколико сати касније, на друму у Црној Ријеци прекинути су једно дјетињство и једна младост.  

И тако даље, нажалост, и тако даље. Осам живота за само три дана. Осам...

Шта год показале све те истраге, те спознаје неће донијети утјеху онима који остају да чекају Срђана, Биљану, Ану, Луку, Стефана, Николу, Марка, Јанка, Весну... 

А знају да им више никада неће доћи. И живјеће с питањем "зашто“, а и сами морамо да се све чешће запитамо: Зашто и куда журимо? У сваком смислу.

Друмови краду овом свијету превише живота. Подсјетник на то су и спомен-плоче поред пута. Баш као и знакови упозорења које почесто занемаримо не размишљајући или размишљајући, али ко зна о чему другом.

Породицама страдалих искрено саучешће, а њима, које јесмо или нисмо лично познавали, нека ове ријечи буду посљедњи поздрав на њиховом путу ка ведријој страни неба. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.