Пољем се шири мирис распада

Жале многи ових дана због тога што Халид Бешлић није више међу живима па да види како пуни стадиони у Лос Анђелесу и Сијетлу пјевају "Пољем се шири мирис љиљана" на утакмицама фудбалске репрезентације БиХ на Мундијалу. И заиста интересантно то дјелује на територији Сједињених Држава, помало егзотично, у сваком случају спектакуларно. И било би покојном Халиду драго да то може да види, могуће и да би се лично указао у Америци па да уживо запјева један од својих највећих хитова.

Али, остаје озбиљан знак питања да ли би честити Халид био задовољан свим што види на трибинама. Какав је био, широк и неоптерећен свим балканским подјелама, засигурно би му засметао напад "фанатикоса" на човјека који је дошао да подржи БиХ са заставом Србије. Нису сви ко Халид, напротив. Отуда је он био јединствен и посебан што је доказано у данима након што је преминуо.

Оставио би тај напад Халиду вјероватно бљутав укус у устима, јер то што се догодило јесте бљутаво, као што повраћање изазива низ других ситуација које се рађају као пратећи фолклор наступа репрезентације на Свјетском првенству, најважнијем планетарном догађају, већем од свих цивилизацијских, а нарочито балканских подјела.

Неколико ствари вриједи набројати и упитати се, више реторички, јер одговори су мање-више познати.

Кад су заставе у питању, то болесно инсистирање навијача репрезентације БиХ на оној застави са љиљанима изазива посебан трансфер блама. Отуда и питање - коме и шта доказују сви они који репрезентацију заједничке земље бодре уз заставе непостојеће државе које успут изазивају и неке негативне емоције код бар једног конститутивног народа у истој тој земљи?

Истовремено, у региону, нарочито у Србији, постоји низ ликова, истакнутих на друштвеним мрежама који имају потребу да ових дана зорно поруче комшијама како су свим срцем уз њих. Коме и шта они доказују?

Други и дио трећег ешалона таквих ликова чине они којима смета што српски коментатор не навија здушно за Босну. Коме и шта доказујете постављањем таквих питања? Зашто би коментатор београдског "Аренаспорта" требало да навија за БиХ или за било коју другу селекцију?

Има бљувотина и на другој страни. Много су јаки гласови на мрежама који са згражавањем одбијају помисао навијања за БиХ, репрезентацију називају "балијском" или "сарајевском", док истовремено Фудбалски савез води човјек који се по свим владајућим критеријумима у Српској може сврстати у категорију "озбиљног Србина", јер, је л' те, долази из такве породице. Како је онда репрезентација "балијска", побогу?

У петој категорији су они који су одавно ишчашени из времена и реалности па ових дана говоре како је репрезентација ујединила земљу, или још боље, или горе, како год, како ће бе-ха селекција наступима на Мундијалу спасити ову државу од распада? Неопјевана глупост и будалаштина.

Већ 36 година у регионалној јавности постоје заступници романтичарске тезе да се Југославија не би распала да је репрезентација те земље побиједила Аргентину у четвртфиналу Мундијала 1990. године. Ни то, наравно, није тачно, иако јако добро звучи, а крвави епилог грађанског рата у првој половини деведесетих јасан је знак да никаква утакмица нити репрезентација то не би могла да спријечи. Такав је случај и са Џеком и друштвом. Нити могу било ког ујединити, нити било какав распад спријечити. Јер, распаду смо склони. Били 1990, а тако је и данас.

И да, дај мало гледајте фудбал само као фудбал. Добре су утакмице и велике приче се причају. Као на сваком Мундијалу, уосталом. Приче, а не бајке о имагинарном јединству.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.