Ослободилачки  процес

Недавно је на овом ступцу напоменуто како је тотално игнорисање јавности и медија у Српској, када су у питању догађаји у ФБиХ, обрнуто пропорционално тамошњем интересовању за догађаје овдје.

Да нема Бањалуке, а донекле и Београда, најмање половину медијских садржаја колеге из сусједног ентитета морале би да попуњавају неким другим, вјероватно њиховим домаћим, темама.

Жива мука би то била. Овако, кад год сарајевски медији немају шта да раде, пронађу нешто из Српске или Србије да се закаче. И онда све пршти од бруталне "борбе за државу", њено достојанство, независност и сувереност.

Досадно и предвидљиво. Таква работа имала је смисла отприлике негдје до 2015. године. Финални чин те хистерије одигран је у Поточарима гдје је каменован Александар Вучић што ни десет година послије није добило судски епилог. Та година је из више углова била интересантна. Осим тог догађаја у Поточарима, Уставни суд БиХ је забранио прославу 9. јануара што је свакако постала преломна тачка свеукупних односа у земљи.

Из ФБиХ је те године јасно и отворено поручено Србима да су непожељни у овој, наводно, заједничкој земљи без обзира на то колико се у протеклој деценији федерални политичари трудили да објасне да она припада свим њеним грађанима. Можда и припада, али ријечју и дјелом готово нико из Сарајева не покушава да убиједи Србе да је то тако.

Напротив, све раде да БиХ додатно омрзну Србима. И што је највећи парадокс, успијевају у томе.

То је било прилично видљиво и у протекла два-три дана. Изјаве Хусеина Кавазовића и Жељка Комшића, вапаји неколико партија из Сарајева да тужиоци процесуирају организаторе прославе Сретења, ниподаштавање и омаловажавање у дијелу медија. Све то скупа када се сагледа никоме не би требало да буде чудно што је Милорад Додик у говору на свечаној академији поводом Сретења поменуо конструкцију "ослободилачки процес" која је некима, видљиво је то било из наслова, зазвучала прилично проблематично.

У Сарајеву су бијесни што је Бањалука ближа Београду него њима, а истовремено не чине ништа да исту ту Бањалуку одобровоље, покажу да су спремни на било какав заједнички искорак. Зашто федерални политичари то раде и тридесет година након завршетка рата јесте питање на које најједноставнији одговор лежи у могућности да се тако додворавају властитом бирачком тијелу. 

Ако је то заиста тако, проблем је много већи него што изгледа, јер ако тај сет глупости, бљувотина па чак и отворене мржње политичари сервирају, јер то од њих очекује бирачко тијело, онда ова земља нема проблем само са тим политичарима, већ са цијелим њиховим бирачким тијелом. 

Кад се то има на уму, конструкција "ослободилачки процес" има много јаснији призвук.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.