О Иви Андрићу у Бањалуци

Међу људима у Србији, па и међу Србима генерално, није непознат сентимент који бисмо могли прозвати "И ником није горе нег је нам". Хоћу да кажем, некаква менталитетска црта да се код себе тражи нешто што би тобоже било најгоре на свијету, овдје нипошто није страна.

Нажалост, то није она племенита склоност да се и сопствена позиција подвргне критици. Проблем с тим је што се у таквом контексту пропушта уопште и регистровати кад је нешто наше натпросјечно добро. А има таквих ствари и појава, нарочито у сектору културе. Примјера ради, таква је институционална брига за дјело и баштину Иве Андрића која се спроводи преко Андрићеве Задужбине. Од неколико људи из западне Европе који би се могли назвати компаративим културолозима чуо сам утисак да изузев Томаса Мана тешко да у Европи постоји писац у вези с чијим опусом постоји толика институционална брига као у Андрићевом случају.

ЧАСОПИС

Међу редовне активности Андрићеве Задужбине спада и издавање часописа "Свеске". Мада излазе само једанпут годишње, "Свеске" су један од препознатљивијих часописа на небу српске периодике. У "Свескама" је могуће пронаћи текстове на све могуће "андрићевске" теме. И такође је за "Свеске" карактеристично да бројеви стари тридесетак и више година дјелују екстремно актуелно. Како рече онај гласовити француски издавач: "Књижаре нису пекаре, па је бесмислено тражити само свјежу робу", слично важи и за старе бројеве "Свезака". Тако сам и ја прије неки дан, тражећи неку информацију, послије неколико година поново узео 33. број "Свезака", изворно објављен десетак година раније, тачније 2016. У овом издању је и кратки мемоарски запис Мате Џаје под насловом "Сјећања: Иво Андрић у Бањој Луци". Имајући у виду да се ове године навршило тачно пола вијека од Андрићеве смрти и имајући у виду да ова колумна излази у бањалучком листу, учинило ми се да има смисла неке детаље из овог текста подијелити са ипак доста ширим кругом читалаца. Џаја пише да се упознао са Андрићем деветнаестог септембра 1950, кад је овај дошао у Бањaлуку у друштву Скендера Куленовића и Бранка Ћопића. Већ и ова прва реченица је необично индикативна. Куленовић и Ћопић су "апсолутни Крајишници", млади људи у то доба, а већ и те како остварени. Бањалука је важан топоним њиховог микросвијета; самом Андрићу и не мора бити толика важна, али с њима је па и јесте.

ОСВЕТА ПРОФЕСОРИМА

По Џајином сјећању, Андрић је био изузетно приступачан. У Хотелу "Босна" су причали о свему и свачему. Џаја је из неког разлога мислио да је Андрићева фамилија по очевој страни из Вареша, а овај му је појаснио да је из Сарајевског поља. Испричао му је, наводно, и да је његова баба по оцу била понешто гњевна на фра Гргу Мартића. Из перспективе историје књижевности, међутим, важнији је детаљ да је на питање о томе је ли његова приповијетка "Књига" аутобиографска, Андрић одговорио да ју је конципирао као неку врсту освете сопственим професорима. Они су углавном, по Андрићевим ријечима, били хладни људи и слаби педагози. Интригантно је и то да је Андрић у разговору наводно казао како лично мисли да је "Травничка хроника" бољи роман од "На Дрини ћуприје" мада је свјестан да не мисле тако сви читаоци. По Џајиној меморији, том приликом су такође разговарали о фрањевцима у Андрићевим приповијеткама, као и о Ромима у цјелокупном његовом опусу. Шест година касније, кад се у Бањалуци обиљежавала четрдесета годишњица смрти Петра Кочића, Андрић поново долази. Занимљив податак: први пут је спавао у "Босни", а овај пут у "Паласу". Иако је већ био новембар, било је необично лијепо вријеме. Џаја и Љубо Тривић су добили "задатак" да Андрићу праве друштво. То им није тешко пало. Шетали су се по граду и причали о свему и свачему. Између осталог, Андрић им је испричао анегдоту из времена свог робијања у Зеници током Првог свјетског рата. Био је болестан и требало је да иде на преглед, а пратио га је неки војник родом из Фоче. Пошто је био велики ред, чекали су на јаком сунцу. Андрић је у неком тренутку пожелио да се повуче у хлад, али овај му није дао. Рекао му је отприлике: "Да ниси нешто гадно згријешио, не би ни био овдје, а кад си већ овдје, можеш и на сунцу на стојиш".

ПРИВИЛЕГИЈА ПРЕЗИМЕНА

Наводно се Андрић у Бањалуци јако интензивно присјећао својих краковских студентских дана. Импресионистички гледано, има у томе неке логике. Има урбаних и урбанистичких подударности између Кракова и Бањалуке. У некој (још увијек) ненаписаној књизи о Андрићу и Пољској, најбољи могући мото био би један цитат Милоша Црњанског, из његових "Хиперборејаца", који гласи овако: "Пољска. Читава једна земља може, ма како то невероватно било, да стане у једно једино срце људско. И да преживи вечно. Довољно је да кажем само једну једину реч - вјечорна - место вечерња, па да угледам, кад затворим очи, читаву ту земљу, Варшаву која гори, и морске таласе који се преливају по Поморжу". Такође, ријеч вуче ријеч, па их је разговор у једном тренутку довео до извјесног адвоката Гарашанина, који је у то вријеме живио у Београду, а био је потомак Илије Гарашанина. Џаја се сјећа да је Андрић рекао: "Да се ја тако презивам, колико би ми било лакше у животу". Напокон, као илустрација Андрића који је по свему и изнад свега био писац, долази његова жеља да посјети кућу породице Бојић у којој је ономад живио Омер-паша Латас. Данас знамо да роман о Латасу Андрић за живота и није објавио, али је, ето, и двадесетак година уочи смрти био, како се то каже, "у теми". Присјећа се Џаја и неких примједби Андрићевих о рјечницима, односно о настави књижевности у средњим школама. Завршни дио његовог записа је детаљ о Андрићевом недоласку у Бањалуку једним другим пригодним поводом. Радило се, наиме, о стогодишњици смрти фра Ивана Фране Јукића 1957. Локална власт је послала Џају да тим поводом отпутује у Београд и официјелно позове Иву Андрића да опет дође у град. Њих двојица се сусрећу у београдском хотелу "Мажестик" на Обилићевом венцу. Андрићу је драго да се град Бањалука присјећа његовог имењака, али у вријеме званичне манифестације има неке раније преузете обавезе. Углавном, унапријед се извињава што вјероватно неће бити у могућности да дође. Тако је било, али је послао телеграм. Њиме као да се заокружила та Андрићева елиптична бањалучка "епизода".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.