Нови вјетрови из Вашингтона

Највећи проблем за Сарајево није Америка која би могла стати уз Републику Српску. Проблем је Америка која више није спремна да аутоматски стаје уз Сарајево. То мијења политичку рачуницу у цијелој БиХ.

Годинама се подразумијевало да ће Вашингтон подржавати јачање заједничких институција, притисак на Бањалуку и интервенционизам међународне заједнице. Од Српске се очекивало да то прихвати као готову чињеницу, а свако противљење таквој политици тумачило се као проблем који треба рјешавати додатним притиском.

Вашингтон сада више пажње усмјерава на сопствене интересе, а мање на политичко преобликовање других држава. Мање је воље за изградњу држава по туђој мјери, а више за безбједносне, економске и геополитичке циљеве.

За Бањалуку то отвара простор да своје интересе представља директно. Укидање санкција Милораду Додику, директнији контакти и интерес за енергетику, инвестиције и безбједност отварају могућност за разговор о конкретним интересима. Не о томе ко ће "спасити" Српску, већ о томе шта она нуди и шта тражи: поштовање Дејтона, ентитетских надлежности и простор за економску сарадњу. Ту је суштина. Не да неко други брани интересе Републике Српске, већ да се о њеном политичком положају и надлежностима више не одлучује без ње.

Зато су важни и приједлози који се појављују у америчким конзервативним круговима. Приједлог Херитиџ фондације о три федералне јединице није званична политика Вашингтона, али показује да се о БиХ више не мора говорити искључиво кроз јачање центра и постепено слабљење ентитета. Ако се уз то Вашингтон и Брисел све више разилазе, слаби и могућност да један западни став буде представљен као једини могући.

То враћа причу на Дејтон. БиХ није пројекат који неко са стране треба бескрајно да преуређује. Њена сложена структура није грешка коју треба исправљати, већ темељ компромиса којим је окончан рат. Пролази вријеме санкција, притисака и бонских овлашћења као замјене за политички договор. Српска то користи да пронађе партнере, а не туторе. Бањалука више нема разлога да своју политику своди на чекање туђих одлука.

Њен интерес је да разговара са свима који желе да разговарају са њом. Москва, Пекинг и Вашингтон су показали да то желе. И управо ту лежи суштина промјене коју треба да схвате и у ФБиХ. Прошла су времена када су се политички односи мијењали санкцијама, притисцима и одлукама са стране. Прошло је вријеме интервенционизма као замјене за договор. Ако се политика враћа за сто, онда за њим мора бити и Република Српска. Стара правила више не важе.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.