Маске на путу

Десети по реду општи избори у БиХ су на прагу. Дан по дан и приближили смо се тој дуго најављиваној првој недјељи у октобру, када ће они који изађу на биралиштва, у великој мјери да одлуче ко ће у наредне четири године да држи конце у својим рукама. Ко ће бити и заслужан за напретке, али и наћи се на мети критика ако нешто крене низбрдо.

Сазив на измаку се није прославио. Иако су у старту многи били изненађени брзином договора о принципима на основу којих ће формирати власт, све је, готово исто тако експресно, почело да пада у воду. 

Прва превирања између дојучерашњих партнера, који су били спремни и да се озбиљно позабаве тешких темама попут измјене Изборног закона БиХ, „стављања“ Уставног суда БиХ у законске оквире и цијелог сета реформи на на европском путу, показала су да нема правила. Осим једног – да је у БиХ све и у свако доба могуће. 

Посвађани, подијељени и окренути чак и неким другим партнерима дошли су до краја мандата, а тиме и пред нови суд бирача. Махом оних истих који су им прије четири године дали довољно кредибилитета да их представљају и да се, борећи за њих, боре за све који и даље виде себе под овим дијелом неба без обзира на име, презиме, вјеру. 

Међутим, главна чињеница је да је и овај мандат, наиме, прошао као већина до сада. Ништа ту посебно ново и није виђено. Јер на „раскиде“ партнерстава у годинама између избора смо навикли. Као и на флоскуле те пребацивање кривице у друго двориште, а истовремено, с једне стране, и на покушаје да у „животу“ одрже странце и то на својој страни. Да их позову када „загусти“. Да им буду вјечити јокер „позови пријатеља“. Али...
Овај мандат, ипак, има једну нит која је другачија у односу на остале. Она се огледа у промјени међународног погледа на БиХ. Прије свега оног у САД-у, а што је и условило да, по први пут од Дејтонског мировног споразума, БиХ над главом нема високог представника. 

У тој фотељи је, и то доста дуже од првобитно најављених 14 дана, амерички дипломата, али у својству, како кажу, вршиоца дужности иако тако нешто не познаје ни Дејтонски мировни споразум. Ваљда јер се вјеровало да ће увијек, олако и из „прве“, бити договора о тој позицији и свим модерним бичевима који долазе у пакету. 

БиХ се полако, али сигурно ријешава странаца. Како су, на примјер, ономад отишли страни тужиоци, отићи ће и судије из Уставног суда БиХ, баш као и два, тек пристигла стручњака, које су покушали да уплету у мрежу Комисије за очување националних споменика. 

И тај пут преузимања потпуне одговорности домаћих лидера над процесима у БиХ је један којим ова земља мора поћи. Предуго у оковима странаца дошла је у фазу у којој мора паметно да бира. Прва одлука је у рукама народа, а све послије ће да открије да ли је ко и какву маску ставио и пред ову провјеру њихове воље те какви су коме циљеви. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.