Разговор прије свега

Свако вријеме родитељима доноси неке нове изазове. Наши родитељи бринули су се гдје смо и зашто нисмо у договорено вријеме дошли у кућу, да ли смо упали у лоше друштво и слично. Данас су дјеца углавном у соби, забављени су телефонима, али се опет све своди на исто, не знамо увијек шта им се дешава.

Нажалост, вршњачко насиље није ограничено само на школско двориште. Преселило се на друштвене мреже, форуме, у вибер групе и приватне поруке. Увреде, исмијавање и пријетње могу да стигну до дјетета у било које доба дана и ноћи. Да ствар буде гора, са вјештачком интелигенцијом појавио се и нови проблем. Сада је лако "створити" лажне интимне фотографије и садржаје којима се дјеца понижавају, уцјењују и излажу руглу.

Оно што је неко направио из шале или освете може за неколико минута да види стотине људи.

На тај начин, само са једним кликом може да се направи проблем који више није лако зауставити, а дјеци може да остави трауму за читав живот.

Упозорења која су карактеристична за прошле генерације типа "Не ради то!" или "Не дружи се с таквима!" више нису довољна. О овим проблемима са дјецом треба да причамо превентивно. Морамо их научити шта да ураде када им се тако нешто деси. Да не ћуте, да знају коме да кажу и да разумију да нису они криви ако су жртве оваквог насиља.

Ми родитељи морамо прихватити да се интернет не може одједном угасити. Он је дио наших живота, па и дјечијих, хтјели ми то прихватити или не. Не можемо дјецу заштитити тако што ћемо им узети телефон. Морамо покушати да будемо што присутнији у оном дијелу њиховог живота који се не одвија пред нашим очима.

Из тог зачараног круга можемо изаћи само сталним разговором, едукацијом и превенцијом. Школа, родитељи и друштво морају реаговати прије него што се било шта деси. Можда је и посебан предмет у школи рјешење, или неко додатно предавање некога из полиције. Технологија ће увијек грабити напријед. Питање је само да ли ће одрасли, као најодговорнији, бити корак испред када је у питању заштита оних најмлађих.

Важно је да дјеца знају да иза екрана нису сами и да увијек постоји неко коме могу да се обрате за помоћ. Одговорност одраслих није да контролишу сваки њихов корак, већ да створе повјерење у којем ће дијете имати храбрости да проговори када нешто крене по злу. Само тако можемо учинити да технологија буде алат који дјеци отвара могућности, а не простор у којем ће страх и насиље остати скривени.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.