Скупа топлота

Зима још није ни закуцала на врата, а грађани већ с страхом у очима гледају у цијене енергената и рачунају колико ће их коштати да им у кући буде топло. Пелет је стигао и до 900 марака по тони, дрва су, зависно од врсте и мјеста, све скупља, а они који су рачунали да ће проблем гријања ријешити преласком на струју сада са страхом гледају на најаве нових поскупљења.

Тако се круг затвара, кад поскупи један енергент, грађани траже други, а кад и тај постане прескуп, траже трећи, који опет поскупи. На крају, увијек остаје исто питање како ће гријати дом онај ко већ сада једва саставља крај с крајем. Сви се само уздају у Бога, да потрају топлији дани.

Овај проблем треба посматрати системски и грађани треба да размишљају о начину потрошње и енергетској ефикасности, али држава мора да реагује. Она има одговорност и мора да управља ресурсима и тржиштем, тако да посљедице скупих енергената не буду увијек пребачене на крајњег потрошача и на најслабије.

Посебно је необично што се прича о поскупљењу пелета готово редовно враћа пред сезону гријања. Ове године је, међутим, цијена отишла до нивоа који многима више није питање удобности, већ питање могућности.

Када основна животна потреба постане луксуз, онда више није довољно рећи да је то резултат тржишта. Држава има своју одговорност и иако не мора и не треба да одређује сваку цијену, мора да зна шта се дешава са ресурсима којима располаже. Мора да зна како се формирају цијене, гдје настају велики скокови и ко на крају плаћа највећи цех. Посебно зато што се сваки такав удар најбрже осјети тамо гдје је новчаник најтањи. Богатији ће можда платити скупљи пелет, али сиромашнији ће смањити гријање.

Једни ће купити бољи котао, топлотну пумпу или уградити изолацију, а други ће затворити једну собу и гријати само оно што морају.

Зато прича о енергентима није само економска, већ је и социјална и када већ имамо шуму, воду, угаљ, електричну енергију, како се хвалимо најјефтинију у региону, онда би било логично да од њих највећу корист има друштво. Нажалост, код нас се њихова цијена сваки пут прелије преко леђа најслабијих који немају могућност избора.

Пројекат енергетске ефикасности, који спроводе надлежни, јесте добар пут, али недовољан. То јесте помоћ и свакако је боље имати је него немати, али ако нам је циљ да се људи мање плаше сваке зиме и сваког новог цјеновника, онда такве мјере морају бити и шире и дугорочније.

Филозоф Сенека је још прије два вијека записао да је природа довољна свима, али да похлепа уводи сиромаштво и од заједничког богатства прави оскудицу. Тешко је данас не помислити на те ријечи док се грађани земље богате ресурсима питају хоће ли се моћи гријати или ће се смрзавати.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.