Европа на поправном

Европа је годинама учила друге како се води економија. Данас све више личи на ученика који је заборавио лекције, али и даље држи предавања.

Из Француске стиже вијест да је јавни дуг достигао 119 одсто БДП-а. Из Њемачке да њена аутомобилска индустрија, некада мотор европске привреде, све теже проналази излаз. Из Брисела упозорење да би предстојећа зима могла бити најтежа од кризе 2022. године.

Онда стиже рачун. Гас је са неких 27 евра по мегават-часу почетком године стигао изнад 80 евра. Европа поново гледа прогнозу времена и цијене енергената. Зелена транзиција је и даље зелена, само што су рачуни све црвенији. Европа је хтјела све одједном. Амбиције су биле огромне, али рачуне и даље плаћају грађани и привреда.

Њемачка ауто-индустрија оптерећена је скупом енергијом и кинеском конкуренцијом. Некада је било довољно направити добар аутомобил. Данас га треба направити, јефтино произвести и продати у свијету у којем Кина више није само купац, него и произвођач. Субвенција може купити вријеме, али не може купити купца.

А за нове субвенције остаје све мање простора. Француски дуг од 119 одсто БДП-а значи да скупље задуживање доноси већи рачун за камате и мање новца за све остало. Трошак сервисирања дуга могао би достићи око 79 милијарди евра ове, а 91 милијарду наредне године. Кредит на кредит.

Иста математика стиже и до кућног буџета. Еурибор улази у рате кредита, па веће референтне стопе значе веће обавезе за дужнике са промјењивом каматом. Велика прича о каматама на крају се сведе на једно питање, колико остане у новчанику послије банке.

Онда стиже дизел. У ери електрификације и зелене транзиције, дизел подсјећа да економија још није прочитала све европске планове. Камиони нису добили меморандум. И даље возе храну, материјал и робу. САД су у августу обезбјеђивале око половине увоза дизела у ЕУ, док су америчке стратешке резерве нафте пале на најнижи ниво од 1982. године. Уз проблеме европских рафинерија и нестабилност на Блиском истоку, сваки нови потрес брзо постаје економски рачун.

Европа није острво. Дизел који поскупи стиже и до БиХ, преко транспорта, хране и свега што мора бити превезено. Криза може почети на пумпи, наставити се у продавници, а завршити у банци.

Стара и оронула дама данас има скупу енергију, слабију индустрију, високе дугове, скуп новац и несигурно тржиште горива. Има и стратегије. За енергију, индустрију, климу, транзицију, конкурентност. Европа има план готово за све. Само што рачун, изгледа, није ушао у план. Све је, наравно, привремено. Бар до сљедеће кризе. Када се стаклене ноге оптерете са свих страна, питање више није да ли ће попустити. Питање је само која ће прва.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.