Нова стратегија САД: Крај либералног сна и повратак реализма

Нова Безбједносна стратегија Сједињених Америчких Држава из новембра 2025. године представља много више од још једног бирократског документа. Она је политички манифест и историјска прекретница: коначно, и без увијања, закуцан је посљедњи ексер у ковчег либералног приступа по којем су САД, након побједе у хладном рату, дјеловале као свјетски полицајац, глобални социјални радник и идеолошки тутор читавог човјечанства.

Три деценије смо живјели у времену у којем је либерални дискурс доминирао међународним односима: глобализам, вјештачка изградња нација, игнорисање међународног права у корист тзв. правила, извоз демократије, интервенционизам под изговором људских права и универзалних вриједности и др. Тај приступ није донио стабилност, већ хаос - од Блиског истока, Балкана, преко Авганистана и Либије, до унутрашњих ломова у самим Сједињеним Државама.

Побједник хладног рата почео је да губи оно највредније: индустрију, средњу класу, друштвену кохезију и повјерење грађана.

• Разбијање илузије "краја историје"

Послије 1991. године, западне елите су проповиједале Фукујамин мит о крају историје и коначној побједи либералне демократије. Геополитика је проглашена застарјелом, сфере утицаја непостојећим, а политика моћи анахроном. Реалисти су упозоравали да је то опасна илузија, али су били маргинализовани. Данас, тридесет година касније, сама америчка стратегија признаје оно што је било очигледно: велике силе не напуштају логику моћи, већ само мијењају њену форму.

Свијет се у међувремену драматично промијенио. Кина је израсла у системског конкурента САД, прије свега економски, али и технолошки и војно. Русија је, упркос очекивањима да ће бити сломљена санкцијама и притисцима, показала изузетну стратешку, цивилизацијску и друштвену отпорност. Поред њих све већу улогу играју и други актери: Индија, Бразил, Саудијска Арабија, Иран, Пакистан, Турска... Формати попут БРИКС-а и ШОС-а више нису егзотична алтернатива, већ паралелни центри моћи. Мултиполаризам је постао чињеница, а не идеолошка конструкција.

• Повратак основама

Управо ту нова америчка стратегија повлачи оштру линију раздвајања са прошлошћу. У уводним дијеловима документа отворено се критикују постхладноратовске грешке: покушај глобалне доминације, некритичка слободна трговина која је деиндустријализовала Америку те финансирање савезника без реалног узвраћања. Стратегија се враћа класичном поимању: стратегија је веза између циљева и средстава за њихово остваривање, а не списак жеља и моралних амбиција.

Примарни циљ САД дефинисан је јасно: опстанак суверене државе, заштита граница, економска и војна надмоћ и унутрашња стабилност. Све остало је секундарно.

Америка жели најјачу војску на свијету, укључујући кредибилно нуклеарно одвраћање и системе противракетне одбране попут "Златне куполе". Жели динамичну економију засновану на индустрији и енергетици, а не на финансијским спекулацијама. Жели меку моћ, али без наметања културних образаца другим народима.

• Враћање сфера утицаја без извињења

Једна од најзначајнијих импликација стратегије јесте фактички повратак сфера утицаја као легитимног концепта. Западна хемисфера се отворено третира као зона виталног америчког интереса, уз Трампово оживљавање Монроове доктрине и спречавање продора Кине. Индо-Пацифик постаје централно поприште стратешког надметања, али не кроз универзалистички хегемонизам, већ кроз баланс снага, савезе и технолошку предност. Европа се подржава, али се од ње захтијева да преузме одговорност за сопствену безбједност и да изађе из стања цивилизацијског самопорицања.

Стратегија свјесно игнорише периферне кризе и регионе које не задиру у виталне интересе САД. То је радикалан раскид са либералним интервенционизмом и јасан сигнал да се Америка враћа реалистичкој школи мишљења - балансу снага, црвеним линијама и прагматизму.

• Унутрашња политика

Посебно важан сегмент стратегије јесте јасна веза између унутрашње и спољне политике. Реиндустријализација, енергетска доминација, обнова одбрамбене индустрије и заштита ланаца снабдијевања третирају се као питања националне безбједности. Одбацује се ДЕИ идеологија разноликости једнакости и укључивости у корист "културе компетенције" и меритократије, тј. способности. Слобода говора и вјере истичу се као темељни стубови америчког идентитета, не као алат за спољнополитички инжењеринг, већ као унутрашња снага нације.

То је концепт конзервативног суверенизма: јаке државе, јасни идентитети и међусобно поштовање, умјесто универзалних рецепата.

• Европа као проблем, не као рјешење

У том новом оквиру Европа се појављује као континент који каска за реалношћу. Заробљена у либералним фикцијама, бирократији и идеолошком активизму, она тешко прихвата свијет у којем моћ поново има тежину. Изузеци попут Виктора Орбана и Роберта Фица указују на то да постоји алтернатива, повратак суверенизму, традицији и политичком реализму, али они су и даље усамљени гласови који покушавају да пробуде "стару даму" из либералног сна.

Европи је послата јасна порука: подршка постоји, али бесплатне вожње више нема. Вријеме је да се Европа пробуди из либералног сна, преузме одговорност за сопствену безбједност и врати цивилизацијско самопоуздање.

• Шта то значи за нас

За Републику Српску и за мале државе и народе уопште ова промјена доноси опрезни оптимизам. Мултиполарни свијет није ни лак ни праведан ни романтичан, али је искрен и нуди више простора за рационално позиционирање него униполарни либерални поредак у којем су вриједности наметане силом. Отвара се простор за односе засноване на узајамном поштовању, дијалогу и интересу, а не на присили и морализму.

Показује се да отпор није био узалудан. Да је постојала логика у томе што смо бранили сопствени идентитет, традицију и право на политичку аутономију. Не треба да се заваравамо да је готово. Борба није завршена, нити је либерализам поражен, али први пут након дугог времена свјетло на крају тунела више није пука метафора, већ реална могућност.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.