Демократија на децибеле

Избори би требало да буду празник демократије, прилика да грађани одлуче ко ће управљати државом. Умјесто тога, они се све чешће представљају као посљедња битка. Како смо дошли дотле да се од нас не тражи да бирамо, него да се плашимо погрешног избора?

Некада су се политичари широм свијета надметали програмима и обећањима. Данас се све чешће надмећу страхом. Бирач тако од судије који процјењује резултате постаје талац избора. Више се не пита ко нуди боља рјешења, него ко представља мању опасност.

Економска несигурност и раст трошкова живота створили су плодно тло за такву политику. Лакше је уплашити људе, него им објаснити како ће им живот бити бољи. За најаву катастрофе довољно је оптужити противника, док за рјешење треба понудити план и преузети одговорност.

Идеолошки подијељени медији и друштвене мреже додатно појачавају тај механизам. Најгласније поруке потискују аргументе, а мјерило ко је у праву као да су постали децибели. Више није важно ко боље образлаже свој став, него ко гласније напада и оштрије узвраћа.

Таква атмосфера не остаје у изборним кампањама. Прелива се и међу људе који не мисле исто и не гласају за исте политичке опције. Умјесто да разговарамо - свађамо се. Умјесто да слушамо, чекамо прилику да узвратимо. Различито мишљење све чешће доживљавамо као напад, а признање да је друга страна у нечему у праву као слабост или издају.

Тако политичке подјеле продиру у породице, пријатељства и комшијске односе. Важније постаје поразити саговорника него разумјети шта говори. А када престанемо да слушамо једни друге, није чудо што све теже прихватамо и изборни пораз.

У томе је парадокс политике страха, у име демократије увјеравају нас да немамо право да изаберемо другачије. Побједници понекад заборављају да нису добили неограничену власт, а поражени да губитак избора није крај политичког живота.

Наравно, постоје избори који заиста могу промијенити правац једне земље. Али то не значи да свака кампања мора бити проглашена борбом за опстанак, нити да политичке разлике треба да нас претворе у непријатеље.

Можда је највећи успјех политике страха, а која је више него икад глобално присутна, то што смо прихватили да сваки избори морају бити историјски, сваки противник опасан, а свака побједа спасоносна. Ако на изборе излазимо само да бисмо спријечили катастрофу коју нам најављују, онда више не бирамо будућност, него гласамо против страха.

Избори треба да одлуче ко ће управљати државом, а не ко ће нам бити непријатељ. Јер демократија не значи да морамо мислити исто, већ да можемо мислити различито, а да и даље разговарамо.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.