Отворена врата историје

Могу ли они који владају партократијским системом постати његови реформатори? Историја није само запис о ономе шта се догодило. Она је понекад и свједочанство о људима који су у пресудним тренуцима имали храбрости да надрасту сопствене интересе.

Једни владари иза себе остављају снажне институције, други рушевине, а многи тек изблиједјеле портрете на зидовима некадашњих кабинета. Историја не мјери њихову величину дужином владавине, већ вриједношћу онога што су оставили своме народу.

Пред Републиком Српском стоји питање које превазилази уобичајену подјелу на власт и опозицију: може ли се постојећи политички систем суштински промијенити, а да иницијатива за ту промјену потекне управо од оних који њиме управљају?

Одговор можда треба потражити у историји, тој великој учитељици чије лекције човјечанство тако често заборавља. У Европи XVIII вијека, под утицајем филозофије просвјетитељства, појавио се феномен просвијећеног апсолутизма. Владари попут пруског краља Фридриха II, аустријског цара Јосифа II и руске царице Катарине II настојали су да апсолутну власт искористе за модернизацију државе, развој образовања, науке, правосуђа и привреде. Њихова политичка филозофија могла би се сажети у познатој формули: "Све за народ, али без учешћа народа". Био је то необичан историјски парадокс. Апсолутни владар, који није зависио од изборне воље грађана, могао је показати више реформаторске одлучности од многих каснијих демократски изабраних политичара. Наравно, просвијећени апсолутизам није био демократија. Његова суштинска слабост била је у томе што је судбина народа зависила од мудрости и карактера владара, а не од снаге институција. Ипак, оставио је важно питање: може ли човјек који посједује велику политичку моћ ту исту моћ искористити да ограничи самовољу власти? Може ли владар постати градитељ поретка који ће надживјети и њега и његову вољу?

Средином XIX вијека у Сједињеним Америчким Државама био је дубоко укоријењен такозвани spoils system - систем политичког плијена. Његова логика била је једноставна: побједнику припада плијен. Избори су постајали политичка битка у којој побједник није освајао само право да управља државом, већ и могућност да њене положаје дијели својим присталицама. Стручност и способности уступале су мјесто политичкој лојалности.

Зар нам тај механизам не звучи познато? 

Убиство америчког предсједника Џејмса Гарфилда 1881. године, које је починио разочарани тражилац државног положаја, убрзало је реформе. Његов насљедник Честер Артур, и сам политички израстао у систему страначког покровитељства, подржао је Пенделтонов закон из 1883. године. Њиме је започето успостављање професионалне државне службе, засноване на способностима и конкурсном избору, уз заштиту од одређених облика политичког отпуштања. Реформа није преко ноћи уништила систем политичког плијена. Али је започела његово постепено потискивање.

Историјска поука је драгоцјена: човјек који је политички израстао у једном систему може постати покровитељ реформи које ограничавају управо тај систем. Понекад се, дакле, кључеви промјена налазе у рукама оних који су најдуже чували браве старог поретка.

ЗАРОБЉЕНЕ ИНСТИТУЦИЈЕ

У Републици Српској наизглед постоји демократски изборни поредак, али јавне институције постају заробљене страначким утицајима одмах послије избора. Партократија настаје онда када странке постану господари државних институција. Држава формално припада народу, али кључеве њених институција држе страначке централе. Јавна предузећа постају кадровски резервоари, запошљавање средство политичког условљавања, а расподјела јавних средстава инструмент одржавања страначке моћи. У таквом систему грађанин постепено престаје бити слободан политички субјект. Његово право на рад, напредовање и достојанствен живот мора постати зависно од страначке припадности или благонаклоности моћника.

Најопаснија посљедица партократије није корупција, већ постепено навикавање на гашење вјере да се поштењем, знањем и радом може успјети.

Друштво у којем млади човјек више вјерује страначкој књижици него дипломи, а родитељ политичкој вези више него способности сопственог дјетета, губи нешто много драгоцјеније од новца - губи повјерење у правду. А када се угаси вјера у правду, гаси се и нада да сутра може бити боље од данас.

Изборна побједа доноси политички легитимитет, али сама по себи не гарантује историјску величину. Она побједнику даје право да управља, али и прилику да покаже зашто управља. Зашто управо побједник избора у Републици Српској не би искористио свој легитимитет да започне најдубље институционалне реформе од њеног настанка? Зашто не би јавно објавио да убудуће ниједна страначка књижица неће бити вреднија од дипломе, знања и поштења? Да ће директори јавних предузећа одговарати за резултате, да ће јавне набавке бити потпуно транспарентне, а правосуђе ослобођено политичких притисака? Да ће стручност, наука, образовање и социјално благостање постати мјерила успјешности власти, а не број запослених страначких активиста? То би била истинска политичка револуција - не револуција против људи, већ против система зависности. Не освајање институција, већ њихово ослобађање. Али таква одлука захтијевала би нешто много теже од изборне побједе: спремност да се власт одрекне дијела сопствене моћи. Можда најтеже питање није да ли политички лидер жели реформе, већ колико је слободан да их спроведе. У којој мјери његова политичка моћ зависи од интересних група, финансијских покровитеља и људи који су своје богатство стекли захваљујући привилегованом приступу јавним ресурсима? Постоје ли односи зависности чије би прекидање угрозило не само политички положај него и личну безбједност реформатора? Није највећа храброст побиједити политичког противника. Много је теже побиједити сопствену зависност од оних који су нам помогли да постанемо моћни. Зато би најувјерљивији доказ реформаторске искрености било успостављање независног система контроле поријекла имовине, сукоба интереса, јавних набавки и законитости располагања народним новцем. Без изузетака. Без заштићених. Без политичке селекције.

Правна држава не постоји тамо гдје власт има моћ да кажњава, већ тамо гдје нико, па ни сама власт, нема моћ да избјегне закон.

ЛИЧНА ЖРТВА

Постоји и морална димензија политичке одговорности коју закони не могу у потпуности обухватити. Зашто они који располажу великим личним богатством не би добровољно дио законито стечене имовине претворили у школе, вртиће, болнице и задужбине? Не као средство политичке пропаганде, нити као покушај да се доброчинством прикрије евентуално незаконито богаћење. Незаконито стечена имовина мора бити предмет правосудног поступка, а не добротворне трговине са савјешћу. 

Али добровољно одрицање од дијела законито стеченог богатства, без очекивања политичке награде, могло би бити снажно свједочанство да човјек своју вриједност не мјери само оним што посједује, већ и оним што је оставио заједници. Јер богатство које човјек задржи припада њему. Добро које остави народу може припадати генерацијама. Иако се са досадашњом политиком дубоко не слажемо, не треба заборавити да историја познаје људе који су у пресудном тренутку надрасли сопствену прошлост. Можда је управо пред изборним побједником у Републици Српској таква прилика. Пред њим су два пута. Једним путем се наставља управљање постојећим механизмима политичке моћи, чувају привилегије и зависности од интересних група. То је пут на којем се могу добијати избори, али историјске прилике се на том путу неминовно претварају у пропуштене могућности.

Други пут је тежи, неизвјеснији и захтијева лична одрицања. То је пут изградње система у којем институције неће бити ничији страначки плијен, у којем ће закон бити јачи од појединца, а опште добро важније од интереса политичких покровитеља. Али управо тај пут може водити ка свијетлој страни историје. Јер посебно мјесто у памћењу народа не припада онима који су освајали власт, већ и онима који су имали храбрости да властиту моћ ограниче ради слободе других.

Врата историје су отворена. Вријеме ће показати хоће ли изборни побједник имати мудрости да препозна прилику, савјести да је прихвати и храбрости да кроз та врата прође. Највећа побједа једног државника није када постане незамјењив, већ када изгради поредак у којем више нико не смије бити незамјењив.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.