Став
Фото: Глас Српске
Европа поново страхује од убрзања инфлације, а свијету пријети нови талас поскупљења хране. Док економисти анализирају узроке, грађани у продавницама рачунају шта још могу да приуште, а чега ће се морати одрећи.
За Републику Српску, која значајан дио потреба подмирује увозом, то је више од лоше вијести са свјетских тржишта. Колико су кућни буџети већ исцрпљени показује и чињеница да просјечна плата покрива тек нешто више од половине потреба четворочлане породице.
Скупља енергија додатно би оптеретила предузећа, а већи трошкови пренијели би се на цијене робе и услуга. Уз скупље кредите и мање простора за инвестиције, нови инфлаторни талас донио би још већи притисак на стандард грађана.
Спољни поремећаји, међутим, не могу бити вјечно оправдање за домаће слабости. У првих осам мјесеци ове године увоз Српске порастао је за око осам одсто, док је извоз благо опао. Тај раскорак показује колико зависимо од робе из иностранства и колико се лако поремећаји на свјетским тржиштима преносе на домаћу економију. Ситуацију додатно компликује чињеница да евро у односу на долар губи корак.
Важан ослонац породицама и даље је дијаспора. Новац који људи из БиХ шаљу својима помаже у плаћању рачуна и одржавању потрошње, али не може надомјестити слабу производњу нити створити довољно нових радних мјеста. Уз то, инфлација постепено умањује куповну моћ и тог новца.
Наша "срећа у несрећи", ако се тако уопште може рећи, јесте и то што нас је све мање. Мањи број становника значи и мању потражњу, али то није предност којом се треба хвалити. Када људи одлазе, јер код куће не могу обезбиједити пристојан живот, смањује се и број оних који производе, плаћају порезе и финансирају пензијски и здравствени систем.
Ни увоз радне снаге из Непала, Бангладеша и других удаљених земаља не може бити трајно рјешење. Страни радници могу попунити упражњена радна мјеста, али то не отклања разлоге због којих домаћи људи одлазе.
На свјетске токове не можемо утицати, али можемо сузбијати неоправдане марже, смањивати трошкове и стварати услове за конкурентнију домаћу производњу. Јер терет инфлације није једнак за све. Породица која највећи дио прихода троши на храну, струју и гријање има мало простора за прилагођавање, чак и када статистички просјек изгледа подношљиво.
А онда стиже вијест да ће струја за привреду поскупјети, док се и за домаћинства најављује повећање цијена од марта наредне године. Када се на све то дода дизел, који на домаћим пумпама кошта око четири марке, јасно је да простор за нови удар на кућне буџете постаје све већи.
Цијене, изгледа, немају намјеру да стану. Што би рекао наш народ - машала.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.
