Град на кочници

Бањалука је посљедњих дана и мјесеци добила нову саобраћајну револуцију у којој је главна дисциплина вожња пужевим кораком.

Оно за шта је до јуче требало пет сада се прелази за најмање 25 минута. Руку на срце, аутомобила је много, а у сваком другом по једна особа, али људи морају да живе, раде и путују. Не могу се баш сви договорити да сједну у иста кола и иду различитим путевима.

Прије би се могло рећи да је проблем то што је град растао брже него што је било ко стигао да размисли како ће ти аутомобили кроз њега пролазити. Зграде су ницале ко печурке послије кише, станови су продати, људи се уселили, а аутомобили стигли заједно с њима. Питање како ће сви сутра изаћи на улицу остало је за неко друго, боље вријеме. Као да се град планира по принципу гдје нађеш празно мјесто ти зграду посади. Зато не треба да се чудимо када нема простора за нормално функционисање саобраћаја.

Кружни токови је, ваљда, требало да буду рјешење, само што смо их направили да бисмо њима кружили, а не да бисмо негдје стигли. Посебан проблем настаје када се одмах иза њих постави пјешачки прелаз. Када пјешаци крену у таласима, аутомобили чекају, колона се прави и прелијева у круг.

Тако рјешење које је требало да омогући проток без заустављања добије сопствени семафор. Саобраћајна инвестиција није добра само зато што је нова и скупа. Зато, ако већ није било мјеста за пасареле или друга рјешења, зашто се није размишљало о пјешачким семафорима са тастером?

Међутим, као да ова револуционарна рјешења нису довољна за пужев корак, неко је одлучио да истовремено почне радове на двије саобраћајнице, жиле куцавице. То је као да пацијенту који је лоше зачепите обје артерије.

На све то долазе раскопане улице и прекопи због нових зграда, инсталација и ко зна чега све не. Онда су ту лежећи полицајци на сваком ћошку, гдје треба и гдје не треба. Човјек се понекад запита да ли се брзина у граду мјери километрима на сат или бројем пута када је ауто одскочило од пута пуног силних полицајаца и рупа.

Но, нису за све криви урбанисти, планери и они који су градили, јер има кривице и до нас. Многи ће сјести у аутомобил да пређу километар или два, као да је ходање постало заборављена вјештина. Додатни проблем је и то што су за многе кружни токови и даље посебна категорија. Неки у њих улазе као да морају да ускоче у хладну воду, док други на зеленом крећу тек када се поново упали жуто.

Све би то било лакше поднијети када би постојао квалитетан јавни превоз, као права алтернатива аутомобилу. Међутим, ако су линије неусклађене, ако аутобус не долази онда када треба и ако карта кошта више него гориво, тешко је очекивати да ће грађани масовно оставити аутомобиле код куће. Тако се затвара круг гужве који би Данте, да је жив, сврстао у десети, јубиларни круг пакла.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.