Када највише грми, најмање кише пада

Брисел је годинама увјеравао Европу да са Русијом нема посла, а онда је Вашингтон показао да и најтврђе санкције постају растегљиве када рачун постане превисок.

Док европски лидери бране сопствену догму, Америка тражи излаз, Москва добија простор, а европски грађани плаћају цијену политике у којој је принципијелност одавно постала изговор за тврдоглавост.

Доналд Трамп ту нема много недоумица. Скупо гориво притиска америчке потрошаче, а бирачи не сипају декларације у резервоаре. Када цијене угрозе америчке интересе, тражи се начин да се повећа понуда и смањи притисак. 

Вашингтон се води сопственом рачуницом, Москва добија прилику да покаже да није изолована, а Брисел остаје да објашњава зашто је оно што је за САД прагматизам за Европу годинама било готово политичко светогрђе.

Ту се најбоље види слабост бриселске политике. Санкције су претворене у мјеру политичке исправности, док рачуни за енергенте расту, производња поскупљује, а привреда губи конкурентност. Као да ће се фабрике одржати политичким паролама, а грађани лакше живјети ако им се објасни да је празнији новчаник доказ исправног курса.

Није спорно да Европа има право да смањује зависност од Русије, ако има одрживу алтернативу. Спорно је што је политички циљ претворен у догму, а преиспитивање резултата готово у јерес. Тако санкције, умјесто средства за остваривање политичког циља, постају циљ саме себи, без обзира на економску цијену коју плаћају европски грађани.

Посљедице таквог курса могле би се осјетити и на украјинском фронту. Ако Вашингтон процијени да му је договор са Москвом важнији од наставка досадашње политике, америчка подршка могла би постати средство притиска на Кијев да прихвати услове које је до сада одбијао. То би могло да отвори пут ка окончању рата. Тако би се показало да се политички циљеви мијењају када се промијени рачуница великих сила.
Европа не мора да одустане од својих принципа, који су врло често сулуди, али мора престати да губитке проглашава побједом, а тврдоглавост досљедношћу. Ако грађани плаћају скупље енергенте, привреда губи конкурентност, а најважнији савезник оставља себи простор за маневар, вријеме је да Брисел преиспита резултате сопствене политике.

Када највише грми, најмање кише пада, каже стари народ. Брисел је годинама грмио о санкцијама, јединству и принципима, а сада ризикује да покисне управо онда када други почну да склапају договоре. На крају би му могао остати само велики рачун за политику коју је толико дуго одбијао да преиспита. А и што би када коначни цех плаћају грађани, који и даље ћуте. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.