Заоставштина

Њемачки дипломата Кристијан Шмит је званично 1. јула ове године отишао из БиХ у којој је, представљајући се као високи представник, изазвао толики хаос да му вјероватно на томе завиде и неки претходници у тој фотељи. Они који су само отвореније овдашњи мандат користили за демонстрацију силе и моћи.

БиХ није савршена. Напротив, далеко је тога. Али, није једина таква. Мало је земаља на свијету у којима теку мед и млијеко, а још мање оних које имају паразита каква је Канцеларија високог представника (ОХР) у свом саставу. И то дуже од три деценије од окончања суровог рата.

Свакаквих дипломата је прошло кроз БиХ. И са којекаквим задацима. Неки су заиста хтјели да помогну земљи, тек изашлој из сукоба, да стане чим прије на стабилне ноге, а неки су тек годинама након истека мандата, признали да се нису претјерано обазирали на оно што пише у Дејтонском споразума. Без обзира шта је у њему садржано оно најважније за БиХ – њен Устав.

Тиме су сами све рекли о себи они који су под овим дијелом неба називани и каријерним дипломатама и заштитницима људских права и демократије као највиших вриједности 21. вијека. Баш.

Право лице су показали када су, без имало морала, газили све то. Јер увијек треба имати на уму да се за БиХ говори да је суверена земља иако су рјешења наметана од стране међународне заједнице. Силом, а не договором, мада ни у том случају згорег није напоменути и улогу неких домаћих "заштитника".

Најгори су они који и данас, након толико година мира, док се куну управо у тај суверенитет, не дају странцима да оду. Ни ОХР-у нити страним судијама у Уставном суду БиХ.

И не само да им не дају да оду, него их и даље радије примају у госте него оне са којима би, по вољи народа (у духу те демократије), требало да договарају краткорочне и дугорочне стратегије за развој БиХ.

Тешко је, па и немогуће, исправљати "криве Дрине", а БиХ их је пуна. Једну од главних улога у посљедњој сезони одиграо је Кристијан Шмит који, да не буде да се само у Српској као нешто буне, званично није имао подршку за свој долазак у БиХ, на мјесто високог представника, ни у Русији ни у Кини које су чланице Савјета безбједности Уједињених нација.

Шмит је, након пет година, отишао из БиХ, али одлуке с његовим потписом су остале на лицу мјеста. И у примјени су. И још су камен спотицања међу домаћим актерима, али и у демократији. Јер како је могуће да један странац, с обзиром на то да Шмит није имао пуну сагласност дијела кључних играча, наметањем одлука мијења законе? И то, између осталог, на начин да управо неизвршавање одлука високих представника представља кривично дјело за које се иде у затвор.

О Шмитовој заоставштини ће се сигурно још причати и настојати да и она коначно за њим крене. А о томе ко је и шта оставио иза себе причаће се и у Србији наредних мјесеци, можда и година. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.