Вапаји

Док све земље у окружењу и шире помажу привредницима који се боре са све већим проблемима, наши функционери раде све да им подметну ногу и гурну их са ивице у провалију.

Најбољи доказ за то су мљекари и превозници. Годинама упозоравају на критично стање које им угрожава опстанак, али они који би требало да рјешавају проблеме одбијају да их чују и виде. Што је најгоре, повлаче потезе који их додатно урушавају.

То у овој земљи и није никакво изненађење, јер су грађани и привредници већ деценијама изложени сулудим odlukama функционера, који их шиканирају и ударају по њима кад год и гдје год стигну. И тим темпом бестидно настављају даљу.

Посљедњи у низу доказа је потез Министарства спољне трговине и економских односа БиХ на челу са Сташом Кошарцем, једним од најдуговјечнијих министара у Савјету министара БиХ. Никога више не изненађују одлуке које доноси, као што никога неће изненадити ни ако остане у сљедећем сазиву. Својом посљедњом одлуком, односно одбијањем хитног увођења заштитних мјера на увоз млијека и млијечних прерађевина, Министарство је вјероватно задало и посљедњи ударац домаћим мљекарима. То и није вијест јер се на такве његове потезе већ навикло. Вијест би била да је урадио нешто корисно. Мљекари су принуђени да стављају кључ у браву, јер не могу да изнесу терет прекомјерног увоза. Мљекари апелују и указују на пропаст већ годинама, али надлежни стављају повез на очи и туфере у уши. Нико неће да реагује, док се једна по једна фарма из мјесеца у мјесец гаси.

Исту судбину дијеле и превозници за међународни транспорт, који су на ивици опстанка, јер надлежни једноставно не раде посао за који су плаћени. Доведени су до ивице амбиса, јер они који су плаћени да им олакшају рад, једноставно не раде ништа. Умјесто да помогну, превозницима стављају терет тежи од оног који вуку на приколицама. За рјешавање спорног правила "90/180", које им директно блокира рад у Шенген зони, изабрани функционери нису подигли ни мали прст. Они се, што је још горе, отворено подсмијевају онима који их хране. Примјер за то су изјаве да "гориво није скупо јер су путеви пуни аутомобила". Они који просипају такве памети никада у животу нису наточили гориво из сопственог џепа. Возикају се друмовима о трошку пореских обвезника, у оним луксузним лимузинама набављеним преко леђа оних које спремају за стечај.

Очигледно је да док се мљекари боре за сваки литар млијека, а превозници за сваки литар горива и пређени километар, власти у БиХ показују само потпуни мук и небригу за привреднике и сопствени народ. До када тако? До када ћемо плаћати луксуз оних који не раде свој посао и који одмажу умјесто да помажу?!

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.