Ни да прстом мрднемо
На улици, друштвеним мрежама, у болници, зборници и породичном дому. У медијима, политици, култури. Над женама, љекарима, просвјетним радницима, пријатељима и вршњацима. Зарад љубоморе, трауме, вјере, новца, мржње, супротности, моћи и националности. Вербално, психичко, физичко. Ријечима, песницама, флашом, ножем. Сурово и брутално. Насиље је свуда око нас!
Огрезли смо у агресију која се завукла у сваку друштвену пору и претендује да постане дио традиције. На неким животним пољима то већ одавно и јесте.
На Балкану је традиција да муж удари жену кад год му се ћефне и из било ког разлога и такви потези се почесто правдају. Традиција је и да родитељ избатина дијете кад проспе сок од вишње на свјеже опран беж тепих, добије кеца из математике или пошара зид. Та појава се или банализује или проглашава изврсном, чак и пријеко потребном васпитном мјером. То су само неки од примјера традиционалног, насилног понашања овог народа.
Случајеви насиља код нас нису екстреми, иако неки настоје да то тако представе, насиље у Српској и БиХ је готово па редовна, дневна појава. Низ примјера из скорије прошлости то и показује. Напад родитеља на наставницу у Бијељини, убиство полицајца у Босанској Крупи, претучена докторица у Братунцу, само су неки од случајева насиља који су посљедњих мјесеци згрожавали овдашњу јавност.
Од стручњака до сељака, сви су били затечени, шокирани, збуњени, жељни јавног линча, освете, правде. Прст кривице упирао се у породицу, систем, Запад и Америку, али три дана отприлике (то не важи у случају Американаца, њих окривљујемо 24 сата, 365 дана у години већ шест вијекова), колико траје прича о сваком новом случају насиља, потом мук до наредног круга згрожавања и осуде.
Системско бављење заједнице овим проблемом, за које појединци тврде да поприма републичке и националне размјере, упорно изостаје. Друштво о појави насиља брине на стручним скуповима, конференцијама, у мемоарима, приручницима и правилницима које мало ко и прочита, а камоли примијени.
Најновији случај вршњачког насиља у Мркоњић Граду гдје је четрнаестогодишњи дјечак десетак пута у врат убо најбољег школског друга, након чега га је прекрио лишћем и отишао јесте доказ да су сви досадашњи потези за спречавање насиља били мали и узалудни.
Овај случај не пали аларм, сви аларми су већ одавно у црвеном, овај брутални напад попут очајника урла на институције, педагоге, социологе, психологе, родитеље да се тргну и дјелују. Повуку конкретне потезе, не да дижу глас. Тај метод одавно практикујемо. Менталним здрављем дјеце и одраслих сви би требало да се позабавимо и то хитно, тренутно нечињење Српску гура у амбис.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
